Tesla, Milanković i Pupin – Sveto Trojstvo (IV)

Govoreći o težini umetničkog posla, vajar Drago Đokić pravi poređenje umetnosti sa naukom i kaže da ni Nikoli Tesli nije bilo lako da pravi svoju nauku, niti je bilo lako Mihajlu Pupinu, niti Milutinu Milankoviću. Koliko im je bilo teško, dočarao je prvom skulpturom sa Milankovićevim likom. Prikazao je njegov krik, suze, njegovu ruka kojom drži zemljinu kuglu i jauče, jer se raspada zemlja, kontinenti i sledi potop.

Prva skulptura je okruglog oblika i prikazuje Teslu kako u rukama drži vodu i magnetno polje. Na drugoj je prikazao Teslinu kuću, Nikolu kao dete.

U Đokićevoj mašti, anđeo je došao i rekao Teslinim roditeljima da će im se roditi sin koji će biti nesvakidašnje dete. Biće talentovan, svi će mu se klanjati, verovati njegovom poslu i njegovom radu. Prikazao je Teslu ispred svoje kuće, kako ispruženih ruku gleda u nebo i razmišlja kako da te zvezde koje gore sijaju spusti, da kao sijalice ili lampe sijaju ovde negde na zemlji. Ovu Teslinu skulpturu ili portret zaokružuje golubica koja označava kraj njegovog života, trenutak kada njegova duša odlazi u vasionu. Sve je to Dragovo viđenje i umetnička mašta. Izgovarajući imena trojice svetski poznatih genijalaca uvodi nas u priču o „Svetom Trojstvu”, nesvakidašnjoj skulpturi sa likovima Milankovića, Tesle i Pupina.

– Dobro sam prostudirao njihov lik i delo i došao do ideje da njih trojica moraju biti zajedno. Rođeni su na ovoj planeti zemlji kojoj su naukom i umetnošću svojom dali veliki doprinos. E to je umetnost kad neko živi, stvori umetničko delo, kao što su Mikelanđelo, Leonardo… I može da prođe na stotine i hiljade godina ali ako živi njihovo delo, živeće i oni. Zbog toga sam posle prve Milankovićeve skulpture rešio da svu trojicu objedinim u jednoj skulpturi, originalnoj u svetu, da napravim nešto što niko nije video. Iole, ako je neko pismen i zna ko su Milanković, Tesla i Pupin shvatiće šta sam hteo da poručim, objašnjava naš sagovornik.
Napravio je na stotine skica dok nije došao do rešenja. Kaže, ni malo nije bilo lako i da je od ideje do realizacije prošlo skoro godinu ipo dana.

– Njihovi likovi – portreti nalaze se u kori polovine jajeta, stavio sam tri kore. Iz njih se oni rađaju na ovoj planeti po volji Božijoj, kao tri genijalca. Gore se sastavljaju u tri prsta što je simbolika, jer su na ovom našem malom prostoru rođeni, otišli su u svet i napravili su svetska čuda. Pupin je dao uvo planeti, Tesla je osvetlio planetu, a Milanković je predvideo kataklizmu, raspad planete… Pazite kako su im priroda i Bog dali ta čula. To se rađa! Zbog toga oni zaslužuju da imaju ovakav spomenik i to u najvećim gradovima sveta. Prošao sam skoro ceo svet, ovakvih spomenika nema. Sa ovom skulpturom, ustvari je ispričan čitav njihov život, od rođenja do slave, od rođenja do vaskrsenja! Ceo svet im se klanja i oni zaslužuju tako nešto. Nazvao sam je „Sveto Trojstvo” jer su stvarno veliki genijalci!

U toku razgovora, u Đokićevom izlaganju smenjuju se emocije, od jakog uzbuđenja do primetne sete, u pogledu i govoru. Shvatamo da svaki komad, svaka slika za njega osim umetničke, imaju verovatno veću emotivnu vrednost. A da li imaju cenu, ako bi se nekim slučajem pojavio pravi kupac?

– Imaju ogromnu cenu. Nažalost, došlo je neko novo vreme, vreme nepismenih, partijskih ljudi, operisanih od kulture i umetnosti. Čestito ne znaju ni da se prekrste, kažu dobar dan. U takvom društvu i vremenu živimo. Isto vam je to i kao što sada svi kao veruju u Boga, a ustvari ne znaju ni šta je Bog niti šta je vera. I opet ponavljam, to je razlog što sam na skulpturi sa Berčekom napisao „Umetnost, šta je to?”. Za sve te ljude, ovo je velika apstrakcija i veliki mit, jer umetnost je nešto najlepše na svetu, kaže Đokić.

Priseća se kako je gostujući po svetu držao predavanja o umetnosti, koristio priliku da govori i o svojoj zemlji. Govorio je kako se njegova zemlja nalazi na ovoj našoj planeti, kao jedno zrno graška ili bibera ali je najlepša na svetu. Lukavo su ga tada pitali kako to misli.
–Tako, moja je zemlja takva a ako neverujete, dođite. Platićemo vam put i uverićete se. I naše je slikarstvo najlepše na svetu. I danas je najlepše, samo što mi nismo znali da cenimo naše bogatstvo, a onda su došli nepismeni ljudi. Naša gordost nas ubija, ovde nema života, a kamoli brige o umetnosti. Znate, ja sam sa sela, moj deda se sa sve štapom svakodnevno bavio sa stokom, jer da nije one bi divljale, razbijale ogradu i bežale. Tako i čovek, tako i ova naša jadna omladina, s njima se niko ne bavi, niko im ne daje šansu i oni beže iz zemlje. Prvo decu prevarimo sa školom, govorimo kako je bitno da uče, steknu diplome, jer će im značiti u životu, zbog posla. Imao sam taj primer u svojoj kući. Kada su moje ćerke diplomirale, donele su mi diplome i rekle: „Evo ti tata, hajde sad nađi nam posao”. Po nekoliko godina su bile bez posla, a ja sam bio nemoćan da im pomognem. Grizla me je savest, ne samo zbog njih, već zbog sve dece ovde. Najviše me nervira što niko u ovoj državi ne razmišlja o njima. Uopšte niko više ne poštuje ličnost. A zarad napretka prvo bi trebalo poštovati ličnost i slobodu nečijeg mišljenja, kaže vajar.

By JST On March 17, 2016./ Tekst i foto:S.Lučić

Drago Đokić – skulpture i slike (III)

„Brat i sestra na pragu svoje kuće”

Skulptura prikazuje period posle bombardovanja, ubijanja, paljenja od strane agresora. Brat i sestra su se vratili na zgarište kuće u kojoj su živeli. Zima je, oni pribijeni jedno uz drugo ogrnuti samo jednim ćebetom. Nikoga više tu nema, mrtav je i njihov golub ljubimac. Našli su samo kuče živo. Ovo govori sve, istinu pravu o tome ko je stradao u ratovima, najviše deca i žene… Zato je sa strane i napisao „Nikada ne zaboravite”. Đokić je ovu skulpturu napravio kao predlog spomenika koji je trebalo da bude postavljen na Ušću, visine nekih 15 metara, ali do realizacije nije došlo..








Roditeljski kutak

 Pokazuje nam skulpture „Povratak na Kosovo” i „Pazarni dan u Peći”. Pogled nam privlače portreti njegovih roditelja na zidu, on ih je naslikao, a i izvajao.






Usmerava nam pogled na drugu stranu i kaže to je „Moja mati”. 

Reč je o predivno izvajanom liku žene, majke, heroine. Đokićeve majke, naravno. Otvara nam dušu, priča kako je bilo izuzetno teško raditi skulpturu majke i to na osnovu fotografije.

– U suštini, trebalo joj je dati psihologiju. Pomešano je bilo ono što pamtim kao dete. Prikazao sam pravu majku, u nošnji sa ovom maramom, sa tim epitafom. Na stubu života, pošto je svima nama dala život, piše Đokić, a sa strane sam stavio imena, imena dece, nas kojima je dala život: Marko, pa Mara sestra, Pavle, Drago (ja), Miro i Đoka. Ostali smo danas samo brat biznak Miro i ja , ostali su pomrli. E to sam napravio da ostane u istoriji jer je svaka majka za mene boginja na zemlji.

Srbija plače
Stradanje srpskog naroda od 1913. pa do 2005. godine, Đokić je umetnički dočarao skulpturom „Srbija plače”. Iako nije imalo potrebe, naglasio je kako je non stop neko atakovao na nas, napadao, ubijao žene i decu, pogotovo majke, naše heroine, koje su rađele toliko dece. To ga je navelo da prikaže krik, ruke majke koja je pronašla lobanju svoga deteta i vrišti od bola. Majka je u nošnji i predstavlja sve majke koje su u ratnim stradanjima gubile svoju decu, majke iz celog sveta ali je svesno stavio pomenute godine.

„Azbuka po Srbima”

 

 
Veliku poruku šalje slika ova veoma interesantna  slika kojom Đokić u  potpunosti dočarava stanje u našoj zemlji i poziciji kakvu Srbija ima u svetu. Naravno, na platno je preneo svoje viđenje, umetničko.
Šajkača, naravno ćirilica, neki jadni narod, nato, oficirske zvezde, čovek sa čakljom, zastava srpska… Sve vrišti od boja i simbolike. Azbuka je nama napisana i džabe mi možeme i da se mučimo i sve… A kako ko dođe, on nam piše pismo, kako i šta da radimo – ćuti i radi. Ovo je lična karta svih nas. To smo mi.
 

Vajanje Vasilija Ostroškog

Na predlog prijatelja Milivoja Jaukovića, nekadašnjeg guvernera Narodne banke, Drago se 2013. godine odvažio da napravi skulpturu velikog svetitelja Vasilija Ostroškog.
– Objašnjavao sam ja njemu da je to mnogo teško u skulpturi jer to mora biti originalno delo. Kaže on meni kako upravo originalno delo i hoće. A ja sam to prvi put radio za jednog prijatelja koji je imao ideju da na vrh Ostroga postavi Vasilijevu bistu, nešto pout Isusa Hrista u Riju. Tada je to trebalo da finansira jedna švajcarska organizacija. Nažalost, moj prijatelj je ubrzo stradao u saobraćajnoj nesreći i ta ideja nije realizovana. Opet, vidite sta znači sudbina, zamišljeno će Đokić.
Ipak od vajanja ostroškog svetitelja nije odustajao. Dugo je crtao, a potom došao do rešenja po kojima je do sada napravio četiri Vasilijeve skulpture, a planira još četiri ili šest. Crteži su spremni, a možda i izložbu napravi.

 

 Prva skulptura /treća na fotografiji/ je sa majkom kad ga je rodila – prikazana je kamena kuća, kolevka, i petao koji je zakukurikao kada se on ujutru rodio. Na drugoj /prva na fotografiji/ je prikazao Vasilija kako nosi kamen temeljac za zidanje Ostroga – on je svetac svih nacija, nije samo naš. Na trećoj /u sredini/ je uveliko u zidarskom poslu, koščat je, drži čekić, razbija ovaj kamen, pun je snage, još uvek nije svetac, nego pustinjak. Četvrta skulptura već prikazuje Vasilija kao iscelitelja kome dolazi narod svih vera i sa svih strana na isceljenje.







 Apokalipsa




Tumačeći Milutina Milankovića, Đokić je napravio Apokalipsu u skulpturi a u crtežu je to uradio nemački renesansni slikar Albreht Direr. Naš vajar je sve to kako kaže uradio povezujući sa ratom, izbeglicama… Navodi kako je Milanković govorio da je čovek najveće zagađenje u ovoj kolibici (planeti) i da će ljudi sami da je uruše i unište. Vreme je Milanković predvideo kao najrealnijeg sudiju za prekršaje, koji daje, prati ali i preko noći sve uzima… A to je preme rečima vajara Đokića naša sudbina.  







By JST On March 16, 2016
Tekst i foto: S.Lučić

Drago Đokić(II): Umetnost, šta je to?

Ovako je vajar Dragoljub Drago Đokić krstio svoju najdražu skulpturu. Glavni lik je glumac Aleksandar Berček koga je pri slučajnom susretu upoznao na Fruškoj Gori i pozvao da mu pozira u ateljeu. Berček mu je, kako kaže, predložio da ga napravi napamet.
– On je kod mene ostavio utisak jednog velikog intelektualca, koji je, kao i ja, prošao sito i rešeto u svom pozivu a i u životu, i zbog toga sam imao obavezu, jednostavno sam morao kao psiholog prvo da prodrem u njegov lik. Hteo sam kroz njegov lik da skrenem pažnju društvu na to što niko vise ne ceni umetnost. Dugo sam crtao, do onog čuvenog „e to je on”. I zato sam napisao „Art… What is it”. Berček je taj lik, umetnik, muči se, radi a umetnost je sve manje na ceni. Nažalost, svi umetnici kod nas danas tako žive. I stvarno, onda, umetnost, šta je to? A ustvari, umetnost je jedna od najtežih disciplina od kad postoji sveta i veka, od prvih crteža, altamire, prvih skulptura boginja plodnosti, oduvek je misterija. Umetnost je misterija, a realizacija je težak posao. Nikakve razlike nema između nauke i umetnosti, oni idu paralelno. Nije bilo lako Nikoli Tesli da pravi svoju nauku, niti je bilo lako Mihajlu Pupinu, niti Milutinu Milankoviću, kaže Đokić.  


By JST On March 15, 2016
Tekst i foto: S. Lučić

Drago Đokić, vajar i slikar (I)

Vajar, sada i slikar Dragoljub Drago Đokić ne voli da se eksponira a već nekoliko decenija stvara originalna dela, pravo blago neprocenjive vrednosti. Njegov atelje na Novom Beogradu je mesto gde rado zalaze prijatelji, jer znaju da je Drago uvek u njemu. Kad se okupe, kreću priče, muške – „lovačke i ribolovačke”, tračevi. Glavna tema tih razgovora bile su i ostale žene, predpostavljate već, u kakvoj konotaciji u muškim pričama. Kako bi ih malo spustio na zemlju, Đokić tad primeni jednu posebnu taktiku, podigne ih na noge, kao što je „zapovedio” i nama. Poveo nas je u radni deo ateljea, pred skulpturu koju smatra svojim autoportretom.

Reč je o petlu, raširenih krila sa izduženim vratom kome na leđima sedi žena sa jataganom (sečivom) u ruci. Drugom rukom žena pokazuje gde će mu prerezati vrat.- Evo, ja sam i vas napravio, to kažem prijateljima. Petao, ja sam petao, bežim, kukuričem. Ovo je portret moje žene koja hoće šiju da mi preseče... Oni tek tad ukapiraju poentu. U prevodu, nisam više petao, nisam više mlad (a ni oni) da jurim koke. Kada je moja supruga videla ovu skulpturu, rekla mi je da nisam normalan i da bi trebalo da idem kod psihijatra.
Drugi autoportret je izvajani majmun sa trakom-oznakom crvenog krsta oko nadlaktice.Ispred sebe ima kutiju za prilog, naravno novčani. Đokić u šali kaže da su u toj skulpturi svi muškarci iz njegove generacije, rođeni u prošlom veku... Drugi autoportret je izvajani majmun sa trakom-oznakom crvenog krsta oko nadlaktice.Ispred sebe ima kutiju za prilog, naravno novčani. Đokić u šali kaže da su u toj skulpturi svi muškarci iz njegove generacije, rođeni u prošlom veku...



Nakon ovako šaljivog uvoda u razgovor, krenuli smo u pretres Đokićevog životnog puta.

Slučajno se rodio u selu Murino u Crnoj Gori jer je njegova trudna mama te 1947. godine išla u posetu svojoj majci i tamo na svet donela Draga i brata mu blizanca Miroljuba. Živeli su inače u Peći, odakle je Đokićev otac. Drago je tamo odrastao, završio osnovnu i srednju umetničku školu.
Priseća se kako su u ono vreme svi bili istog socijalno statusa i bilo je normalno ići na dalje školovanje. Učilo se za vodnika, oficira, išlo se u železničke škole, zanati su bili na glasu. Đokićeva želja bila je Umetnička akademija u Beogradu, a želja njegovog oca vojna, da ima čizme, kapu, šinjel. Tvrdio je Drago da će u umetničku, a otac kako se nikad neće opametiti – ceo život ostaće budala.
– Pričao mi je kako je jedan rođak postao vodnik, drugi otpremnik vozova, sve ne bi li me odgovorio od umetnosti. Uzalud je govorio, imao sam svoju viziju, a to je za mog oca bio veliki šok. Predlagao je i da idem kod kumova, bili su zlatari u Peći, da izučim zanat, postanem zlatar. E tu se kajem što ga nisam poslušao, ne zbog toga što bih se bavio tim poslom, nego što bi mi finoća zlatarskog zanata bila od velikog značaja za vajanje, priseća se vajar.
Akademiju je upisao tek iz trećeg puta, a od 1977. kada je završio akademske studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, radi kao profesionalni vajar u statusu slobodnog umetnika. U jednom od najačih ateljea u ono vreme u Beogradu, stvarao je sa još 15-ak kolega, arhitekata, tehničkih crtača, umetnika... Radili su mnogo za sajmove, banke, dekoraciju Đerdapa... Zarađivali su lepe pare, ujedno uživali u lepoti lagodnijeg života.

– Nećete verovati, još kao student lepo sam počeo da zarađujem, slao sam svojima novac, a i kupio sam kućicu u Beogradu. Sećam se, sedeli smo u Klubu književnika i čujem kako jedna žena priča da prodaje kuću. U pripitom stanju kažem joj da ću ja kupiti njenu kuću. Govorim to, a para, naravno nemam. Ali imam prijatelje sa kojima sedim i koji me poštuju, a i nadam se tada nekom poslu. Tek sam se bio oženio, dobio ćerkicu, živeli smo u nekom iznajmljenom stanu na Miljakovcu. Nisam ženi ništa rekao, nisam nikome. Pozajmim deo para, koliko je tražila za kaparu a ostatak nekako prolongiram na godinu dana. A kućica stara u raspadu, patos propada, katastrofa. Jedino je plac bio dobar i voćnjak, a ja dete sa sela, šta ćeš bolje. Bilo je drugo vreme tada, vreme dobrih, poštenih ljudi, u kafani se sve završavalo. Družilo se i cenilo, sve drugačije nego danas... U međuvremenu, moj otac padne i polomi kuk. Dođe u Beograd kod mene. Već je bio načuo da sam kupio kuću. On kod mene, a tu i moje moje društvo, gužva, pije se. Dok sam kuvao kafu, a on njih pita: –„Jeli bre čija je ovo kuća?”. Oni kažu njegova, misleći naravno na mene. „Kako njegova? Ne radi, nema posao, ne prima platu, kako je njegova, od kojih para da kupi kuću? Svi ste vi lopovi ovde!” Govorio je tako jer je čoveku njegovog kova i vaspitanja to sasvim bio logičan slučaj. Ako ne primaš platu ili ne uzmeš kredit, onda si lopov, tako je na to gledala njegova generacija.


Prva zarada i Amerika
Priseća se kako se sa nekoliko intarzija – slika na drvetu (furniru), na kojima je između ostalog naslikao Sveti Stefan, neku balerinu, pejzaž na moru, uputio do ovog letovališta ne bi li zardio neki dinar.
– Spavao sam u čamcu, preko dana se kupao a uveče iznesem da prodajem na šetalištu. Te, 1966./ 67. godine bilo je stranaca, a za mene je susret sa njima bio misaona imenica. Zaustavi se jedan lik, gleda, gleda i ode. Vrati se u pratnji konobara koji je pomagao u prevodu. Moja cena je bila čista sića. Kupi čovek tri komada, još me i dobro časti preko toga i ode, priseća se. Pomislili smo da kao i svaki početnik, nije umeo da ceni svoj rad, a Đokić kaže da je niska cena bila rezultat straha, ustvari potreba da proda slike kako bi sutradan imao novac za hranu.
– Taj isti kupac, pojavio se ponovo malo kasnije, sa sve slikama i opet u pratnji konobara tumača. Znoj me oblio. Pomislih, što sam glup, što nisam pobegao, sad ću morati novac da mu vraćam, i šta ću posle. Čovek se ustvari vratio jer na tim slikama nije bilo mog potpisa. Uradim to, čak mu i svoju adresu napišem. On ode oduševljen. Posle nekih osam meseci dođe meni pismo od tog mog prvog kupca i to iz Njujorka, sa pozivom da odem tamo da me školuje. Bio sam tada treća ili četvrta godina srednje, nisam znao engleski. Pismo mi je prevela moja profesorica. Otac se tome jako usprotivio i Drago naravno ne ode, iako je stalno kao klinac govorio da će jednog dana otići u Ameriku.
Životne okolnosti, sudbina ili šta već, Đokića su ipak posle nekoliko godina odvele u Ameriku o kojoj je maštao.
– Tome je predhodilo poznanstvo sa Slobodanom Bojovićem čijoj sam ženi u Beogradu pravio portret – poprsje. Bili su prezadovoljni, pokazivali prijateljima i eto meni posla u Americi gde su oni živeli. Dobijem poziv da idem tamo da nekim ljudima radim portrete. Eto šta je sudbina, ponovo Amerika, samo sada Čikago. Napišem ja svoje uslove, tražim pokrivanje troškova povratne avionske karte, boravka, broj portreta, cenu rada... Sve što bi imalo smisla za odlazak i zaradu nekog novca. Sve su prihvatili i poslali mi avionsku kartu. Šta sad? Imam malo dete, žena opet trudna, pred porođajem sa drugim detetom. Nisam znao šta da radim. Presudila je moja supruga rečima: „Koji si ti frajer, dobio si sve, a ti sediš ovde i razmišljaš. Idi čoveče, ako ti nije dobro sedneš na avion i vratiš se.”

I tako je otišao prvi put. Išao je tri puta uzastopno 1989.-1990. i napravio oko 100 portreta. Sponzor mu je bila Sju Keri којa mu je u Njujorku i Čikagu organizovala izložbe, upozmala sa imućnim ljudima, omogućila medijsku pažnju. Nakon intervjua u Čikago santajmsu javio mu se Slobodan Pavlović, naš čovek a američki biznismen. Želeo je da Đokić uradi portrete, njemu, ženi, ocu, majci...
– Kad smo se upoznali, kliknula mi je ideja da ga dovedem u Srbiju. Predložio sam mu da napravi most na Drini kod Bijeljine gde je nekad samo skela bila. Mislim na Pavlovića most koji sada spaja Semberiju i Mačvu. Bila je to moja ideja, neki vid sudbine, ne znam. Pomislim, kad je mogao Mehmed Paša Sokolović, možeš i ti, i kažem to Pavloviću. Čak sam i maketu mosta i celog grada napravio. Sve je to suđeno, negde zapisano.
U Americi je dobro prošao, mada je kako kaže, u to vreme posla imalo i kod nas, bilo je para, narod je vrednovao umetnost. Danas je potpuno drugačije, onaj ko ima, štedi ili ulaže u nešto drugo, a mnogi su i zbrisli u inostranstvo. Sve se promenilo.
–Moje kolege danas jako teško žive. Kad sam negde u društvu, uopšte ne govorim ko sam i čime se bavim, to je kod mene urođeno, ja sam zanatlija, majstor kao moj otac. Tako ja to gledam. Moj otac je bio stolar, bačvar, kaže i pokazuje stolarsko rende, očevu altku koju je kao dete viđao u očevoj radionici. Danas je čuva za uspomenu u svom ateljeu.

Zasmetala nam je njegova skromnost u priči jer slike načičkane po zidovima i izvajani likovi prosto vape da izađu iz ateljea.
– Ne znam da li sam skroman. Vreme i sudbina nose svoje, a pošto je moja prva ljubav bila slikarstvo, a otišao sam u vajare, sada se nekako malo više posvećujem prvoj ljubavi. Slikam i to me ispunjava. Spremam izložbu „Stari zavet”. Mogla bi biti u Njujorku, videćemo, možda i kod nas negde. Stari zavet je najsvetije pismo, najveće pismo i najveća knjiga u istoriji čovečanstva. U slikarstvu se ne možete ponavljati i ja sam rešio da napravim raznolike, originalne slike a sve što je na njima je moja mašta. Do sada ih je 67, a planiram oko 100, možda i neku više.

Sliku Bog stvara čoveka smatra jednom od najboljih slika Starog zaveta koju je do sada uradio.

Za sliku Kovčeg zaveta žargonski kaže da je strašna slika - prikazuje sveti gral napravljen od zlata iz koga je Isus Hrist pio vino, a koji je nestao i nikad nije pronađen.


Kao posebne iz ove garniture izdvaja slike:Izgubljeni sin na kojoj je oslikao oca sa šajkačom koji držeći zastavu plače, vrišti, kuka, dok deca beže iz zemlje... Okolo su neke nemani, stanje kao u našem društvu...; Sveti Ilija na ognjenim kočijama, Stvaranje svetova, Josif i braća u Misiru i dole prikazanu Heruvim na pragu svoje kuće


Izložbe i priznanja
Đokić u zemlji i inostranstvu redovno izlaže od 1966. a prvu samostalnu izložbu imao je 1969. godine u Prištini. Na njegovo umetničko napredovanje u srednjoj školi najveći uticaj imali su profesori Slavko Šćepanović i Mila Rajković za koju kaže da je bila odličan pedagog, ono što je i nabitnije za rad sa decom. Kasnije, kao student izlagao je na Oktobarskom salonu i to vreme pamti po tome što se tada sve vrednovalo, drugačije nego danas. Vrednovao se rad, nije mogao svako izlagati na Salonu. I žiri je bio pošten, nisu palile rodbinske i slične veze, već kvalitet. Od brojnih priznanja kao najdraže i izuzetno priznanje za ceo svoj rad, a da i dalje ne zna ko ga je predložio, ističe to što je decembra 1994. godine Međunarodna komisija umetnosti kritičara i istoričara uključila njegovo ime među najistaknutija imena svetske umetnosti u katalogu "Ko je ko u međunarodnom umetnosti".

Oto Logo
Značajan uticaj na njegovo zanatsko vajarsko usvršavanje u studentskim danima imao je Oto Logo.
– Došao je jedan dan u atelje gde sam tada kao student kod velikog majstora, vajara Veselka Zorića u studiu „A” vajao reljefe za ogromni polijelej za Libertvil za Ameriku. Pitao me je šta sam završio. Rekao sam mu Umetničku školu u Peći. Gledao je i sa čuđenjem me upitao da li sam vajao nekad. Na moj odgovor da nisam, uzvratio je da odlično vajam. Bio sam zbunjen, jer samo sam se trudio da to dobro radim, voleo sam to. Ponudio mi je da kod njega, kao majstora, učim zanat što je značilo: dođeš ujutru, središ atelje, pripremiš alat i jednostavno moraš da radiš. Mimo toga, kad kod njega posla nema, rekao mi je da mogu sa starom ekipom po sajmovima, vašarima i sličnim dešavanjima. On predlaže, a ja mu sumnjičavo kažem da ne znam ni ko je on, još pitam kako da mu verujem. Zaista nisam znao ko je Oto Logo iako je bio u našem komšiluku. A tada, nisi mogao da položiš prijemni na Akademiji ako nisi znao ko je Oto Logo, jer on je uveo modernu umetnost u tadašnju Jugoslaviju. On i Pavle Vasić. I tako počnem da učim zanat i radim kod njega. Počnem od najosnovnijih stvari, od crtanja, vajanja oka, nosa, usta. Dve sam godine samo anatomiju učio. Malo, pomalo to uđe pod kožu, zaista sam napredovao, ne samo u zanatu, nego i u načinu života kakav su oni vodili. Uz njih sam naučio i da popijem po neku čašicu, kako me ne bi zezali da sam provincijalac koji glumi finoću i ne pije. E taj život umetnika, to je, ne još jedna, nego deset akademija. Onda sam već počeo da stvaram neka čudna dela, što je i normalno, jer za nas važi da smo svi pomalo udareni, kaže Đokić.

***Priča o Dragu Đokiću podeljena je u četiri celine koje, svaka za sebe, nose određenu poruku. Uživajte!
By JST On March 14, 2016
Tekst i foto: S. Lučić 

Kad ljubav preraste u posao

Malo je ljudi danas koji potpuno iskreno i sa osmehom mogu reći da u životu uživaju jer rade ono što žele. I dok mnogi smatraju da je to nemoguće, posebno u vremenu u kakvom živimo, Slaviša Živković, unazad nekoliko godina koliko traje naše poznanstvo, uverio nas je, i svakodnevno nas uverava da je to ipak moguće. „Vreme i okolnosti nisu presudne, sve je u nama i našim željama”, kaže Slaviša koga šira javnost poznaje kao dobrog domaćina i vlasnika Etno sela „Babina reka” u selu Trbušnica, udaljenom 12 kilometara od Lazarevca. Iako danas sa svih strana dobija pohvale, priznanja i nagrade za lepotu i kvalitet usluge u „Babinoj reci”, naš sagovornik priznaje da mu to godi, ali se i osvrće na period kada je kao buntovnik krenuo u ovu avanturu. U Trbušnici gde je rođen 1966. godine živeo je do svoje 22 godine, nakon čega je kao i većina mladih ljudi otišao u varoš. Nastanio se u obližnjem Aranđelovcu gde je stvarao porodicu i bavio se nekim potpuno drugim poslovima. Međutim, jedna žica, zvana rodna gruda uvek ga je žuljala. Baveći se u međuvremenu fotografskim poslom mnogo je putovao i sa svakog putovanja, posebno po Srbiji, u aparatu je, kako se jednog trenutka ispostavilo, bilo najviše fotografija na kojima su glavni motiv stare srpske kuće. Najčešće prazne, oronule, zaboravljene…

 

„Nije mi to bilo u planu, jednostavno se desilo, zbog toga što sam i sam valjda kao dete odrastao u jednoj takvoj kući. Shvatio sam tada da posedujem veliku kolekciju i to me je inspirisalo da priredim izložbu starih kuća iz cele Srbije. Te stare kuće u foto objektivu, dodatno su  ojačale moju vezu sa selom, vapaj za rodnom grudom i ideju o povratku na selo”, kaže sa setnim osmehom. Želeo je, kako kaže da se vrati tamo gde je odrastao, tamo gde je vazduh najlepši, a voda najukusnija. Želeo je da se vrati neponovljivo lepoj prirodi, tamo gde je osećao pripadnost u svakom smislu. Konačnu olduku doneo je 2000. godine kada je bez ičije pomoći i u nedostatku novca skoro od nule i u pustoši, počeo sa stvaranjem svog malog – velikog sveta.
Korak po korak, etapa po etapa. Dve staze jedne godine, druge nekoliko redova zida… To što je u očima ljudi iz okruženja izgledao kao čudak, ni jednog trenutka nije ga pokolebalo da odustane od vizije o kojoj drugima čak nije ni govorio. Prateći isključivo sopstvene osećaje kreirao je i uživao u nastajanju male oaze mira.

Vremenom, na imanje pa i oko njega počeli su da dolaze različiti ljudi, od prijatelja do pukih znatiželjnika, ne bi li videli zašto Slaviša ne izbija iz Trbušnice. Uprkos tome što je hteo kutak za sebe, ono što je stvorio, vrlo brzo je osvajalo znane i neznane posetioce.
Nakon skoro deset neke objekte je prilagodio prijemu gostiju. Drugačije nije išlo, napravio je restoran, nekoliko smeštajnih jedinica, osmislio dodatne sadržaje…



I tako je njegovo prostrano dvorište u šumskom okruženju, sa malim bazenom, fontanama i mini jezerom na obodu, zvanično bilo otvoreno za sve one koji vape za tišinom, čistim vazduhom i skloništem od gradskih gužvi i brzog tempa života.
 
 

Ovo poslednje, nepravedno bi bilo izostaviti, jer fasade objekata krase uramljene fotografije baš onih slika starih srpskih kuća zahvaljujući kojima je i počelo stvaranje Babine reke. Osim toga, u unutrašnjosti restoranskih sala, a sada i u ateljeu-suvenirnici kod samog prilaza u kompleks, mogu se videti i ostala Živkovićeva dela. Pored ljubavi prema selu i fotografiji, godinama unazad Slaviša se, opet iz ljubavi bavi slikarstvom, grafičkim dizajnom, a podjednako uživa i u stvaranju skulptura.

     Ako ste pomislili da su to sve njegove ljubavi, prevarili ste se. Svakako na prvom mestu je porodica, supruga i dve predivne ćerke, a onda i ljubav prema lepoj pisanoj i izgovorenoj reči. Poezija nastala iz Slavišinog pera priča je za sebe, a način na koji nam je jednom prilikom, između ostalog, potpuno neočekivano recitovao svoju pesmu „Krsna slava” neponovljiv je doživljaj. Svakako i čast, jer autor u pesmi poredeći vreme prošlo
 i sadašnje, šalje divnu poruku u kojoj svako ko slavi slavu ili biva gost istim povodom, može pronaći istinu. Pesmu pročitajte u nastavku, a do tada evo jednog dela, čisto da vam zagolicamo maštu: „ Naizgled slično! Lomi se kolač. Krsna slava je. Miris tamjana se širi, novo je ovo vreme, hvala Bogu da smo se i okupili.”


A kad već pričamo o prošlom vremenu, ne možemo a da ne spomenemo i da je Slaviša u mladosti svirao bubnjeve. Vešto je baratao i žicama na gitari, sve dok sticajem okolnosti nije ostao bez dva prsta… O svojoj svestranosti baš i ne govori puno. I ne mora, jer je to vidljivo na svakom koraku.

Naši susreti 

Krajem 2011. godine, pri prvoj poseti Trbušnici, pokazujući nam svoju zbirku slika, Slaviša nam je otkrio da ih je ranije u kolekciji bilo mnogo više. Neke je u međuvremenu prodao, po koju poklonio prijateljima. Kako je tada govorio, s tom praksom je stao jer se zbog izgradnje kompleksa i nedostatka vremena malo više udaljio od slikarstva, od platna, boja i četkica… Susretali smo se u međuvremenu na različitim skupovima, Sajmovima turizma, manifestacijama, u Lazarevcu, Trbušnici… Uvek je imao osmeh na licu i lepu, nekao uvek odmerenu i blagu reč…I uvek je izgledao potpuno smireno i zadovoljno kao da ga ništa iz ovog turbulentnog vremena ne dotiče… Četiri godine kasnije, opet u Trbušnici, tiho nas je pozvao da pođemo sa njim do, za nas novog objekta, tik uz malo jezero. Pored nas su ostajale pritke paradaiza ispod potpornog kamenog zida i mnogo cveća pored kamene staze koja se ispod natkrivene tarase proseže svo deo ulaznih vrata. O samom ambijentu svaka reč bi bila suvišna jer pripada isključivo tvorcu, podrazumeva se našem domaćinu Slaviši. Poenta je na masivnom, majstorski izrezbarenom štafelaju od punog drveta postavljenom u ugao apartmana iz koga se na dve strane urađene u staklu pruža fenomenalan prizor na jezero i šumske predele koji okružuju Babinu reku. Nismo ni morali postaviti pitanje o povratku slikarstvu. Na osnovu složenih boja, grupisanih četkica ispred pripremljenog platna, odgovor je došao sam od sebe. Uz laganu muziku koja je sve vreme prostoru davala posebnu draž, pogled je još jednom odlutao ka jezeru… Da, ovde će nastajati nove slike, ovde će Slaviša na platno prenositi svoje životne vizije i gledanja na život… A mi, mi ćemo opet doći da uz čašu dobrog vina uživamo u tišini, cvrkutu ptica i nekim novim Slavišinim delima.

Specijalitet kuće: Babin zlatni medaljon
U skladu sa imenom kompleksa – „Babina reka”, ne iznenađuje što je jedan od glavnih specijaliteta „Babin zlatni medaljon” ili uvidom u sastojke, piletina punjena kajmakom i pršutom, pohovana u susamu. Izuzetno kalorično i ukusno, kao i sve ostalo što se nalazi u gastronomskoj ponudi zasnovanoj na domaćim proizvodima, mesu, kajmaku, siru, svemu onome što izlazi ihz okvira klasičnog restoranskog jelovnika. Profesionalan tim ljudi zaposlenih u „Babinoj reci”, posvećuje pažnju svakom gostu, spontano i nenametljivo, dozvoljavajući potpuno uživasnje u čarobnom ambijentu.  

***By JST On February 10, 2016

Mitrovićeve zebre

Više od dve decenije akademski slikar Miloje Mitrović iz Valjeva realizuje svoj umetnički projekat ,,Zebra na zebri“ u više gradova u Srbiji i nekoliko u regionu. Reč je o akciji oslikavanja pešačkih prelaza kojom se nastoji da ovaj vid horizontalne saobraćajne signalizacije bude vizuelno upečatljiviji, prvenstveno za mališane, decu predškolskog i školskog uzrasta. Mitrović za oslikavanje koristi visokokvalitetne boje atestirane za korišćenje na asvaltnim podlogama, što oslikane motive čini postojanim na duže vreme.





Ceo postupak obavlja na licu mesta što je do sada, u gradovima gde je Mitrović oslikavao zebre, privuklo veliku pažnju i naišlo na odobravanje meštana svih generacija. Ni medijska pažnja nije izostajala jer su njegove zebre brzo postajale neka vrsta turističke atrakcije, mesto za fotografisanje i mesto sastanka. Pozitivne reakcije na oslikane zebre inspirisale su nas da ovim putem pružimo podršku Mitroviću, odnosno pozovemo lokalne samouprave da likovnim događajem ,,Zebra na zebri“ obraduju svoje stanovništvo, daruju im vizuelno atraktivnije, upadljivije i bezbednije pešačke prelaze.

Miloje Mitrović je završio Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek grafike u klasi profesora Božidara Džmerkovića. Živi u Valjevu,a zaposlen je u Osnovnoj školi „Mile Dubljević” u Lajkovcu kao profesor likovne kulture. Osim što ukrašavaju pešačke prelaze, zebre su čest motiv na platnima koja Mitrović s puno ljubavi oslikava.

(Fotografije/arhiva M.Mitrović)
*By JST On February 23, 2016

Beogradski sajam vina

BeoWine fair, nešto tanji nego lane, bar kad je o izlagačima reč, održan je sedmu godinu zaredom u Beogradu u okviru Međunarodnog sajma turizma. Vinari su dežurali, prolaznici defilovali, radoznalci posmatrali… Samo su se pravi ljubitelji vina i prijatelji vinara uglavnom zadržavali na štandovima i uživali u kapljicama dobrih vina. Pripadnici pomenutih grupacija, izgleda su bili i jedini kupci, ako se prodaja vina na Sajmu, uopšte može smatrati poslom, posebno imajući u vidu troškove koje vinari ovim povodom imaju. Verovatno je to jedan od razloga što je još od 2010. godine kada je Sajam vina prvi put organizovan, popriličan broj domaćih i stranih vinara, umesto u sajamskom delu izdvojenom za vinare, prisutan po štandovima lokalnih zajednica i zemalja na čijoj teritoriji proizvode vina. Inače, prema podacima organizatora Sajma vina, ove godine u Beogradu se predstavilo 130 izlagača iz 11 zemalja i lako je zaključiti da je svima isti cilj – promocija vina i etiketa, a prodaja će valjda uslediti nakon toga.


Domaći vinari, osim pojedinaca (Zvonko Bogdan, Kovačević, Bogunović, Mačkov podrum), uglavnom su imali zajedničke štandove (Šumadija, Župa, Kosovo i Metohija, Zeočki vinogradi), takođe i vinari iz Republike Srpske i susedne nam Hrvatske. Crnogorske Plantaže standarno su se samostalno predstavile na povećem, moderno opremljenom štandu po principu „ima se, može se”, što je zbog pozicije koju imaju na tržištu odavno normalan i opravdan potez…

Vinsku priredbu ovog tipa, pratila je i dodela priznanja za kvalitet sajamskih vina. Za Beo wine chalenge cup 2016. prijavljeno je 101 vino, a ocenjivanjem vina, opet prema informaciji organizatora, bavio se Međunarodni žiri sastavljen od enologa, stručnih ocenjivača i degustatora.


U kategoriji roze vina prvo mesto i srebrnu medalju odnela je vinarija Do kraja sveta iz Kovilja za vino Aura iz 2015. Na drugom mestu i sa srebrnom medaljom iz Beograda su otišli vinarija N.D.- DSK Dobra voda kod Jagodine za vino Adora roze iz 2014. i Vinska klet Goriška brda iz Slovenije za vino Roze querkus iz 2015. Treće mesto i srebrna medalja pripalo je podrumu Vinarija Vinis (Dobra voda kod Jagodine) za Vinis roze iz 2014. Šampionska titula u ovoj kategoriji nije dodeljena, jer nije bilo vina ocenjenih zlatom i nije bilo serije veće od 10 uzoraka.

U kategoriji belih vina prvo mesto, zlatna medalja i šampionska titula pripalo je Kraljevskoj vinariji Topola za Pinot blan iz 2015. Drugo mesto i zlatnu medalju osvojila je vinarija Molovajneri iz Molovina zaINAT iz 2012.  Treće mesto i zlatnu medalju osvojila je vinarija Vinska klet Goriška brda iz Slovenije za Sivi pinot bagueri iz 2012.

U kategoriji crvenih vina prvo mesto, zlatna medalja i šampionska titula pripali su vinariji Dibonis Wineri iz Subotice za Di syrah iz 2009. Drugo mesto i zlatnu medalju osvojila je vinarija Bogunović iz Beograda za Bogunović Cabernet Sovignon iz 2012. Treće mesto i zlatna medalja pripalo je Vinariji Agricole Alberto Longo iz Italije za Amarone dell Valpolicella iz 2008.


 
By JST On February 19, 2016 

Poziv iz Budve na Međunarodnu turističku berzu i sajam turizma

Nedavno održan u Beogradu, 38. Međunarodni sajam turizma, bio je idealna prilika za susret sa Rajkom Bujkovićem, izvršnim direktorom Jadranskog sajma u Budvi. Povod za razgovor, višegodišnje poznanstvo i dobra saradnja na polju sajamskih aktivnosti, naročito u segmentu turizma. U tom smislu, u Beogradu smo pričali o pripremi 25. po redu Međunarodne turističke berze i sajma turizma, opreme za hotelijerstvo i ugostiteljstvo METUBES koja će ove godine u Budvi biti održana od 21 – 23. aprila.

Reč je o jednoj od 15 specijalizovanih sajamskih manifestacija koje u toku godine u svom izložbenom prostoru, tik uz dobro poznatu Slovensku plažu, organizuje i unaprđuje Jadranski sajam u Budvi.

– Naš Metubes je prepoznat kao uspešna poslovna platforma koja više od dve decenije sa izlagačima gradi partnerske odnose i sasvim je logično što je najznačajnija turistička manifestacija u zemlji. Uspešnu tradiciju organizovanja potkrepljuje i potrebom da se ponuda i tražnja na turističkom tržištu susretnu u realnom vremenu i ambijentu pružanja usluge, ističe Bujković.

Budvanska Turistička berza iz godine u godinu okuplja sve veći broj izlagača i najvažnijih nosilaca turističke privrede koji se, prateći svetske trendove, trude da u halama Jadranskog sajma među palmama, na najbolji mogući način predstave aktuelnu turističku ponudu, potencijale, poslovna dostignuća i novitete. Predstavnici turističke privrede Crne Gore, takođe koriste ovu manifestaciju kako bi, kao domaćini predstavili svoju sve bolju ponudu i pred početak turističke sezone privukli što veći broj turista.
A kako turizam nisu samo prirodne lepote, već gosti sve više za svoj novac pored dobrog smeštaja očekuju i paletu atraktivnigh sadržaja, prateći programski sadržaj Metubes-a čini izlagački segment opreme za hotelijerstvo i ugostiteljstvo, oprema i kozmetika za spa i wellness centre, oprema za kazina i igraonice, oprema za upražnjavanje raznih vidova odmora i turizma koji predstavljaju deo savremenog hotelskog biznisa.
– Neizostavna je i ponuda pratećih delatnosti koje su u funkciji turizma kao što su obrazovne institucije, advertising agencije, softverske komapnije, medijske kuće, telekomunikacijiske ustanove, agencije za zapošljavanje u turizmu… Paralelno sa Metubes-om, organizujemo i 42. Sajam hrane što je prilika za sveobuhvatnu prezentaciju ukupne turističke ponude Crne Gore, regiona i šire. Sajam hrane okuplja izlagače iz oblasti prehrambene industrije, poljoprivredne proizvodnje, vinarstva i vinogradarstva, alkoholnih i bezalkoholnih pića, mediteranskih kultura, industrije kafe, maslinovog ulja, pčelarstva i medarstva, organske hrane, prerade ribe, konditorskih proizvoda, pakovanja i ambalaže. Namenjen je i predstavljanju opreme za preradu i pripremu hrane, proizvoda hemijske industrije, ponude proizvođača, uvoznika i distributera poljoprivredne mehanizacije, kao i proizvoda i usluga distributivnih lanaca. Sve ovo, dovoljan je povod, ujedno i poziv izlagačima, poslovnim ljudima i posetiocima da dođu u Budvu u vreme održavanja pomenutih sajamskih manifestacija, a svakako i kad god im vreme to dozvoli, poručuje Bujković.

Fotografije: JST/arhiva Jadranskog sajma
*By JST On February 19, 2016

Orezivanje prvih čokota u Aleksandrovcu

Sveti Trifun (14.februar), zaštitnik vinogradara i vinara svečano je obeležen na više lokacija na području opštine Aleksandrovac. Ispred Muzeja vina i vinogradarstva obavljeno je sečenje slavskog kolača. U prisustvu velikog broja meštana i zvanica, kolačarstvo je od ovogodišnjeg kolačara Bratislava Rakićevića iz Velja Glave, preuzeo vinar Kosta Botunjac iz Donjeg Zleginja. Kolačari su nakon toga zajedno sa ambasadorom Belorusije Vladimirom Čuševim i narodnim poslanikom Dragomirom Karićem, u vinogradu Muzeja simbolično orezali prve čokote.
 

By JST On February 15, 2016