Temerin: Temerinska šetnja

Уз мало „шминке” и агресивнији маркетинг, Темеринци би могли да се изборе за позицију пожељне туристичке дестинације јер имају шта да понуде љубитељима путовања

Немају велику реку (попут Дунава), немају Фрушку гору, али живе близу Новог Сада који све то има, због чега на неки начин допуњавају понуду великог града и шире туристичке приче. Реч је о мештанима и потенцијалима општине Темерин са чијим се вредностима туристи најчешће сусрећу успут, у склопу обилазака Бечеја и Фантаста или Новог Сада и Фрушке горе. Разлози када се у Темерин долази циљано и кад место мало више врви од народа јесу бројне манифестације, као и летњи период када бројни купачи окупирају локално купалиште, олимпијски и базен за термоминералним водама. Ово су информације са којима смо се сусрели пре наше прве „темеринске шетње”, а на терену смо се уверили да у самом насељу и ближој околини има још што шта интересантно да се види. 

„Све је базирано на културно–историјско наслеђе и природне лепоте. Из правца Новог Сада, у Бачком Јарку је депаданс Музеја Војводине, односно Етно кућа Брвнара са још неколико мањих дрвених кућа типичних за Босанску Крајину, одакле добар део садашњег становништва има порекло. На тај начин они су овде пренели део завичајне груде. У завичајној кући „Тајхаз” у Темерину, коју мештани још зову „мађарска кућа”, кроз поставке аутентичних предмета може се упознати некадашњи начин живота на овим просторима. Историја самог насеља Темерин представљена је предметима и фотографијама у једној од просторија Културног центра у близини седишта општине” каже Зоран Говедарица директор локалне туристичке организације.

Интересовао нас је Каштел и без много муке стигли смо у негдашњу Каштелску улицу (данас Народног фронта) испред старе барокне зграде направљене крајем 18 века за време фамилије Сечењ. Данас је у овој згради средња школа која носи име по, угледном и ученом човеку Лукијану Мушицком, рођеном Темеринцу и великом пријатељу Вука Стефановића Караџића и главном кривцу” за слово ”ђ” у Вуковој азбуци… Каштел окружује стари, помало запуштен парк са столетним стаблима, и малим језером у доњем делу који се граничи са комплексом базена. Како сезона купања још није почела, упутили смо се у правцу Бечеја до Јегричке. То је једина речица која протиче кроз темеринску општину, а истовремено је део истоименог заштићеног парка природе. Рај за излетнике, пецароше и ловце у оквиру кога такође постоји још једна оаза и то на излазу из Сирига на магистралном правцу ка Србобрану. Реч је о некада познатом ловачком дому који је последњих година мало реконструисан. Сада, као чарда „Бор” (са смештајним капацитетима) носи епитет једног од можда најлепше уређених простора на деоници од Фекетића па до Ченеја уопште. Проверу остављамо за неку другу прилику, јер нам се на правцу једноставно наметнуо „Буцин салаш”, право освежење у туристичкој и гастрономској понуди Темерина. Због тога, врло свесно ту причу остављамо за једно од наредних издања „Путовања”. На крају, себично би било изоставити „Мини ЗОО врт” где је сваки корак, значио сусрет са новом „живуљком” и најразличитијим „сигналима” које су, свака на свој животињски начин испуштале. Личило је, час на добродошлицу, у неким ситуацијама можда и као упозорење да смо на туђем терену, у њиховом малом животињском царству.

Мешовито у сваком смислу

Територију општине Темерин, удаљену од Новог Сада неких 18 километара чине насељена места Бачки Јарак, Старо Ђурђево, Темерин, и Сириг. Становништво (око 30 хиљада) је мешовито, отуда је и врло шарена ресторанска понуда, од рибљих специјалитета, босанских јела, мађарске кухиње... Доминирају кувана јела (чорба, паприкаш, гулаш, пасуљ) и сач. За сваку препоруку је темеринска шницла, а на крају и колачи, галушке или неки други са листе „тренди” слаткиша...

Вина из Јужне Бачке

Званично, у темеринској општини постоји само један вински слаш у оквиру винарије Виндуло, која поред винарија Аџић и Кабач, спада у произвођаче са већим количинама вина. Активно је још неколико малих винара (око 20), а тек њих 10 продаје вина.

***objavljeno 2.maja 2012. godine, Politika/Putovanja

Manastir Staro Hopovo

     Подаци о времену настанка говоре да је прво основано Старо Хопово, али да су због лошег положаја, удаљености од пута, недостатка имања и основних услова за живот монаси прешли ближе путу где је изграђено Ново Хопово.

     На територији Месне заједнице Ириг на растојању од свега три километра налазе се манастири Ново и Старо Хопово. Први, већ при спуштању са главног пута (Нови Сад - Рума) плени градитељском лепотом и величином сређеног комплекса на падинама Фрушке Горе. На постојање другог, Старог који је тема ове приче упућује тек скроман путоказ од дрвета усмерен на узани асфалтни пут трасиран кроз шуму... А на крају пута са десне стране звоник и у наставку малена црква, све од камена. Преко пута скроман монашки дом (конак) и летња трпезарија.

     У цркви смо затекли Борислава Ковачевића студента Богословског факултета. Рекао нам је да овде долази кад год му обавезе дозволе, мало као гост, мало и да припомогне јер су у манастиру само два монаха. Тог дана, остао је да дежура јер су монаси морали до града да завршавају неке послове: „Само што су отишли, сигурно сте мимоишли на путу.”

Њихово одсуство није значило да ћемо остати ускраћени за причу о Старом Хопову.

      „Оснивач – ктитор манастира Старо Хопово саграђеног између 1496. и 1502. године је архиепископ Максим Бранковић. Првобитна црква била је направљена од дрвета и посвећена Светом Николи, док је данашња од тесаног камена посвећена Светом великомученику Пантелејмону (9.август). Попут осталих светиња и ова је претрпела разарања. Први пут је 1751. страдала од земљотреса, а за време другог светског рата порушени су конаци од којих се данас једва назире тек само један жути камен поред данашње цркве”, рекао је Ковачевић за „Путовања”

      Дуги низ година, ово место је било запуштено, зарасло у коров. Према причама, из тада запустеле и разрушене цркве чак је и неко дрво, почело да расте...

     Црквена грађевина и иконостас реконструисани су 1952. године. Коначна обнова цркве десила се 2006. када је наспрам ње подигнут и нови, скроман конак. Црква је осликана 2009. године.

     У Старом Хопову сада сада живе само игуман Атанасије и јеромонах Ефросин. Пре њиховог коначног доласка (2006.год.) овде је монашки живот био активан свега неких десет до 12 година. Иако се манастир налази на истом забаченом месту и без сопственог имања на удаљености од свега три километра од манастира Ново Хопово, потпуно је самосталан и и знатно скромнији у свему. Једина олакшавајућа околност данашњег монашког живота овде јесте асфалт и струја до самог манастира урађен негде 2007/08. године, а једини извор прихода, осим прилога поклоника, јесте новац од производње и продаје сада већ добро познатог „Старохоповског горгог” ликера.

Иконостас

Први иконостас грађен је као привремени 1754. године док је нов трајни иконостас израдио је 1790-1793 Томас Фитлер а иконе је сликао Јефрем Исаиловић. Иконостас је био у барокном стилу о чему сведочи само једна архивска фотографија из 1885. године, док се у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе чува више спашених икона. Садашњи иконостас је у византијском стилу, са простом олтарском преградом са иконама Господа Исуса Христа и Богородице.

Посете

– Долази доста људи, не само недељом на литургију већ и радним данима. Увек неко дође, каже наш домаћин, додајући да се, посебно о манастирској слави окупи много народа...

Оно што нас је обрадовало јесте сазнање, не само да се у Старом Хопову обављају крштења и венчања, већ да за ове свете тренутке не постоје тарифе. Прилог је према слободној вољи и могућности верујућег народа.

Vršac: Apoteka na stepenicama

     U jednoj od najlepših zgrada u Vršcu privremeno su smeštene četiri vredne postavke Muzeja Vršac

     

     Jedna, moglo bi se reći sasvim obična kuća na uglu vr­šačkih ulica Kumanovske i Ste­vana Nemanje, bez obzira što za današnje vreme izgleda sasvim jednostavno, svedok je prošlih vremena i deo neimarskog bogat­stva Vršca. Podignuta je 1784. godine, prvobitno kao apote­ka „Kod Spasitelja”, kasnije i danas poznata je kao „Apoteka na stepenicama”. Sagrađena u baroknom stilu u to vreme ni­je imala stepenice, tako da su one naknadno dozidane.

    Kao druga javna gradska apo­teka funkcionisala je sve do 1971. kada je predata gradskim vlastima koje su je ustupile mu­zeju za postavku četiri izložbe. Stavljena je pod zaštitu države i važi za jednu od najstarijih i najlepših zgrada u Vršcu. Nje­nu relativno malu unutrašnjost krase uzuzetno vredne postavke, koje posetioci mogu razgledati radnim danima (osim ponedelj­kom) od 9 do 17 i nedeljom od 10 do 14 sati.
     „Ovde su za sada smeštene če­ tiri stalne postavke Gradskog muzeja dok se glavna zgrada i „Konkordija” ne renoviraju i zaista smo zadovoljni intere­sovanjem i brojem posetilaca. Oni mogu pogledati postavke: „Istorija zdravstvene kulture južnog Banata”, „Sećanje na Pa­ju Jovanovića”, zatim „Arheolo­ška postavka iz vremena paleo­lita, neolita i sve do srednjeg veka” kao i „Izložbu medalja iz 18. i 19. veka“ koje su Vrščani i Vršac kao srez dobili za iz­voz i izložbu određenih pro­izvoda (svila, vino, pivo...), nabraja Nevena Rabrenović, vo­dič u ovom, izmeštenom prosto­ru Gradskog muzeja.

     U prvoj prostoriji izloženje originalni nameštaj i apo­tekarska oprema iz tog vreme­na. Nekoliko slika apoteka iz 1824. godine, a tada ih je bilo četiri na oko 24 hiljade stanov­nika koliko je Vršac tada bro­jao, ukazuje da je, pored Pančeva i Bele Crkve u to vreme ovo bio jedan od najrazvijenijih centa­ra kako kulturnih tako i pri­vrednih.

    Drugu prostoriju krasi mo­numentalno platno „Vršački triptihon” najveće platno Pa­je Jovanovića, kojim je slikar proslavio i sebe i rodni Vr­šac. Tu je i jedan od najznačaj­nijih portreta kralja Aleksan­dra Karađorđevića (platno iz 1931. godine) gde je slikar po­stigao neponovljivu igru sen­ki. Odakle god da se gleda u platno (dok se lučno krećete ispred njega), u kralja, u njego­ve oči, prste i vrh čizama one vas – prate...
     „Najnoviju, impozantnu izlo­žbu iz oblasti arheologije či­ne posude i oruđa za rad iz vre­mena paleolita koje su na ovim prostorima iskopane, između ostalog, to su posude za hranu i piće, školjke sa dna panon­skog mora... Iz perioda neoli­ta ostao je mnogobrojni nakit od bronze, grnčarija, oruđa za  rad. U poslednjoj sobi je postav­ka kulture Rimljana koji su ovde boravili oko 150 godina:, posu­de od stakla, prstenje, statue od stakla“, kaže naša sagovornica dok nas vodi iz odaje u odaju.

     U jednoj od prostorija poka­zuje nam maketu Vršačke kule, simbol nastanka Vršca kao grada u okviru utvrđenja iz 15 veka i objašnjava kako se na Vr­šačkom bregu, na kuli visokoj 19 metara (Donžon kula) tre­nutno izvode radovi. Da je ura­đen krov to smo već imali pri­like da vidimo pre nego što smo došli do „muzejske apote­ke” ali nam je Nevena Rabreno­Rabrenović na kraju ipak objasnila da će na temeljima stare kule koja je služila kao izvidnica biti izgrađena – Vidič kula. Planirano je i da budu podignutii zidovi, a u okviru kule biće propratnih objekata (mala muzička dvorana, sala, biblioteka, muzej).

***OBJAVLJENO  15.04.2011. Politika/ dodatak Moja kuća

Vanga: Ostrvo samo za odabrane

     U vreme Tita na Vangu nije mogao doći svako: morali ste biti njegov prijatelj da biste imali pristup u oazu mira koju je stvorio ovde, rekao je nedavno grupi novinara iz Srbije arheolog Antun Vitasović, koji je na ostrvu Vanga službovao 39 godina; otuda i ne čudi što i sada, iako priča o prošlosti, o vremenu Titovog boravka, pa i onom posle njega, bira reči i strogo vodi računa da se neko od radoznalih novinara ne izdvoji iz grupe. Tita više nema, ali je Vanga i danas nedostupna  turistima.

     Na ovo mesto za odabrane došli smo uz dozvolu hrvatskih vlasti, u čijem je vlasništvu Vanga danas. Želeli smo da vidimo zabranjeno, da odgonetnemo enigmu osmice izdužene na 25 hektara i 95 ari...

Nekada samo utočište ribara, ostrvo Vanga počelo je da se razvija od prvog, slučajnog, Titovog dolaska pedalinom 1949. godine. Tada je postavljen prvi objekat, tačnije samo nastrešnica, potom je izgrađen indonežanski salon, zatim je dograđen ribarski salon za ručkove i dogovore... Na prvi pogled jednostavan sto i pomoćni ležaj, a posebnu draž daje kamin – krivac za duži boravak, posebno kad je hladno.

     Ispred je sojenica, preneta sa obale, gde je Tito igrao šah i voleo da čita novine u miru. I dan-danas, okružena je bambusima koji za noć izrastu i do 27 santimetara, sačuvana je u izvornom stanju, sa drvenim stolom i klupicama. Tako je počelo, a onda su prosečene i sređene kamene staze koje vode na sve strane, a jedna i do vile u kojoj je Tito boravio.

U vili se još čuvaju neki pokloni koje je dobijao, a koji su mu bili posebno dragi, kao i ovo mesto, pa ih je ovde donosio: od malih slamnatih stvari, bačve za vino isklesane u kamenu, slika i vazni, do garnitura za sedenje. 

 

     Tito je neobično cenio i voleo ovaj prostor, sređivao ga po svom ukusu i u njemu se osećao najprijatnije, sve dok 1978. godine nije zatekao drugi razmeštaj stvari. Od tada je slabije dolazio, kao da je bio povređen zbog toga. Pred odlazak u Havanu 1979.godine došao je samo na jedan dan, 28. avgusta, kao da je želeo da se oprosti.

Samo jedan dan (na Vangi toliko traje popodne) boravili smo na mestu gde su nekad donošene najvažnije odluke, delimično ga razotkrili i, nažalost, i mi zbog rasporeda, ali u malom brodiću što nas je čekao, napustili...

Čast svakome, veresija nikome

     Na Vangi je 1953. godine posađen vinograd i napravljeni istarski kažun, kasnije pretvoren u donji podrum vina, u kom je čuvano vino od godine Titovog rođenja, pa nadalje. Rekoše nam da ga više nema, da je negde sklonjeno. Jedino još na zidu stoji tabla (Tito je tražio da se napravi) na kojoj piše: Čast svakome, veresija nikome.

     U drugom, modernijem podrumu je ogromna bačva, viša od dva metra i još šira, napravljena po njegovoj želji, gde je zbijao šale sa prijateljima kada prvi put dođu u podrum. Naime, svi su u prvi mah mislili da u njoj ima vina, a on ih je zapitkivao da pogode koliko je tu litara. Bilo je raznih odgovora, netačnih, naravno! Pravo iznenađenje je sledilo kada bi domaćin otvorio skrivena vrata na bačvi: kroz nju se kružnim stepeništem silazilo nekoliko nivoa ispod zemlje, gde su mogla da se broje burad i uredno odložene flaše sa vinom.

*** objavljeno 16. avgusta 2006. godine