Бабина река

Рајкова пећина

Manastir Lepavina

http://www.manastir-lepavina.org/video_lep/pdf/politika/ 


Духовна бања

                                                                             
                                                                                 

„Нека те чудо кад се догоди не збуњује,
него весели. То је Бог промолио Свој прст,

било да казни било да охрабри Своје верне,
било да изведе грешнике на пут спасења...”

(Владика Николај: Слово о чуду)

      После много година планирања и прижељкивања, аутору редова који следе отворио се пут и у освит првог недељног децембарског јутра, слике манастира

Лепавина (Соколовац – Хрватска) до јуче посматране на интернету и у књигама почеле су да се указу ју. Јутарња измаглица и стидљиви сунчеви зраци сенчили су орошену лепавинску котлину на један посебан начин. Око старог манастира полако су се сабирали по клоници из околних места, али и из Минхена, Беча, Љубљане, Марибора, Бањалуке, Приједора, Бијељине, Београда…

      

Пристигли са свих страна да заједно са братством на челу са архимандритом Гаврилом Вучковићем, игуманом манастира Лепавина, обеле жеманастирску славу Ваведење Пресвете Богородице (4. децембар). Како ко пристиже упућује се у правцу конака где се предају прилози манастиру (обично уље, шећер, вино, кафа), а потом с празним (пласти ним) флашама у рукама до извора, односно степеништа где се о празницима направи ред за воду.


 






Наливене флаше са водом остављају се отворене испред црквених врата и у њих се касније долива света вода. То је једна у низу препорука братства и већ дуги низ година устаљена пракса која се поштује. Због тога народ увек у манастир долази мало раније, како би све било обављено пре свете литургије ко ја траје сат и 30 минута (9.00–10.30).

Дешава се, као те недеље да се ред отегне али народ стрпљиво стоји и у молитви чека свој ред. Исто као и код уласка у цркву на свету литургију, по том исповест и причешће (претходи седмодневни пост на води) и молитву пред чудотворном иконом Пресвете Богородице.
       Занимљиво је да у активностима постоји и пауза да свештенство мало предахне, а њихови помоћници послуже народ кафом. Све укупно око сат времена након чега је уследило освећење донетих ствари, по правилу флаша маслиновог уља и паковања соли.

 При овој гужви, освећење је обављено напољу испред цркве, што најбоље дочаравају пратеће фотографије. Иако болешљив, архи мандрит Гаврило је заједно са свештенством обавио освећење принетих ствари. Велику духовну радост осетили су окупљени док су се на њихове ствари, а потом и лица обрушавале капи свете воде директно са велике везе босиљка из игуманових руку. Окупане благошћу, отац Гаврило, како је и ред о славама, позвао је на славски ручак, трпезу љубави у манастирској трпезарији... А колико је јака љубав између поклоника и овог духовног средишта, за нас који смо први пут били у Лепавини и за оне који ће једног дана тамо поћи, најбоља илустраци ја јесу речи једне сестре из оближњег села: „За свога живота, а имам 77 година, никад више народа нисам видела овде, него данас.”

Чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске

   

     Икона је настала у 16. веку, а у време великог страдања манастира (бомбар довање 1943. г.), пронађена је потпуно неоштећена у рушевинама... Године 1967. пронађена је на тавану Загребачке митрополије, а у Лепавину је враћена 1969. године, на велики Богородичин празник – Велику Госпојину. Тада је у обновљеној цркви први пут служена света литургија, а након молитве десило се чудо. Проливена је и река суза од радости јер је глувонем од рођења дечак који је током молитве спавао, устао, ухватио мајку за сукњу и проговорио: „Мама, мама!” До дана данашњег овде су забележена бројна душевна и телесна исцељења, а број оних који с вером долазе и обраћају се за молитву пред чудотворном иконом све је већи.

 

Светогорац у Лепавини

     Иза оца Гаврила је 50 година монашког живота, од чега 13 на Светој Гори. Доласком у Лепавину удахнуо је нови живот манасти ру за који се посебно прочуло у последњих десетак година. Један од разлога јесте мисионарски рад оца Гаврила путем модерних технологија (интернет, друштвене мреже) помоћу којих остварује комуникацију са народом из целог света који од њега, као свог виртуелног духовника траже духовне савете...

 
Кроз време

    

  

Настанак манастира Лепавина везује се (казивања хроничара) за 1550. годину, а за оснивача монах из манастира Хиландар. Кроз векове, улога манастира била је велика, а судбина тешка... Данашња манастирска црква саграђена је половином 18. века. Године 1984. доласком оца Гаврила у Лепавину, поново оживљава веза са Хиландаром и манастир почиње нову фа зу битисања. Седам година је отац Гаврило био сам у манастиру. После тога дошао је јерођакон Василије, те монаси Теофиан и Марко... Сада и неколико искушеника и свако има своје задужење, јер о манастирском имању, пословима и стоци брину сами.

 

Тексти фото: С. Лучић

Објављено 04.01.2012. Политика/додатак Путовања