Kad ljubav preraste u posao

Malo je ljudi danas koji potpuno iskreno i sa osmehom mogu reći da u životu uživaju jer rade ono što žele. I dok mnogi smatraju da je to nemoguće, posebno u vremenu u kakvom živimo, Slaviša Živković, unazad nekoliko godina koliko traje naše poznanstvo, uverio nas je, i svakodnevno nas uverava da je to ipak moguće. „Vreme i okolnosti nisu presudne, sve je u nama i našim željama”, kaže Slaviša koga šira javnost poznaje kao dobrog domaćina i vlasnika Etno sela „Babina reka” u selu Trbušnica, udaljenom 12 kilometara od Lazarevca. Iako danas sa svih strana dobija pohvale, priznanja i nagrade za lepotu i kvalitet usluge u „Babinoj reci”, naš sagovornik priznaje da mu to godi, ali se i osvrće na period kada je kao buntovnik krenuo u ovu avanturu. U Trbušnici gde je rođen 1966. godine živeo je do svoje 22 godine, nakon čega je kao i većina mladih ljudi otišao u varoš. Nastanio se u obližnjem Aranđelovcu gde je stvarao porodicu i bavio se nekim potpuno drugim poslovima. Međutim, jedna žica, zvana rodna gruda uvek ga je žuljala. Baveći se u međuvremenu fotografskim poslom mnogo je putovao i sa svakog putovanja, posebno po Srbiji, u aparatu je, kako se jednog trenutka ispostavilo, bilo najviše fotografija na kojima su glavni motiv stare srpske kuće. Najčešće prazne, oronule, zaboravljene…

 

„Nije mi to bilo u planu, jednostavno se desilo, zbog toga što sam i sam valjda kao dete odrastao u jednoj takvoj kući. Shvatio sam tada da posedujem veliku kolekciju i to me je inspirisalo da priredim izložbu starih kuća iz cele Srbije. Te stare kuće u foto objektivu, dodatno su  ojačale moju vezu sa selom, vapaj za rodnom grudom i ideju o povratku na selo”, kaže sa setnim osmehom. Želeo je, kako kaže da se vrati tamo gde je odrastao, tamo gde je vazduh najlepši, a voda najukusnija. Želeo je da se vrati neponovljivo lepoj prirodi, tamo gde je osećao pripadnost u svakom smislu. Konačnu olduku doneo je 2000. godine kada je bez ičije pomoći i u nedostatku novca skoro od nule i u pustoši, počeo sa stvaranjem svog malog – velikog sveta.
Korak po korak, etapa po etapa. Dve staze jedne godine, druge nekoliko redova zida… To što je u očima ljudi iz okruženja izgledao kao čudak, ni jednog trenutka nije ga pokolebalo da odustane od vizije o kojoj drugima čak nije ni govorio. Prateći isključivo sopstvene osećaje kreirao je i uživao u nastajanju male oaze mira.

Vremenom, na imanje pa i oko njega počeli su da dolaze različiti ljudi, od prijatelja do pukih znatiželjnika, ne bi li videli zašto Slaviša ne izbija iz Trbušnice. Uprkos tome što je hteo kutak za sebe, ono što je stvorio, vrlo brzo je osvajalo znane i neznane posetioce.
Nakon skoro deset neke objekte je prilagodio prijemu gostiju. Drugačije nije išlo, napravio je restoran, nekoliko smeštajnih jedinica, osmislio dodatne sadržaje…



I tako je njegovo prostrano dvorište u šumskom okruženju, sa malim bazenom, fontanama i mini jezerom na obodu, zvanično bilo otvoreno za sve one koji vape za tišinom, čistim vazduhom i skloništem od gradskih gužvi i brzog tempa života.
 
 

Ovo poslednje, nepravedno bi bilo izostaviti, jer fasade objekata krase uramljene fotografije baš onih slika starih srpskih kuća zahvaljujući kojima je i počelo stvaranje Babine reke. Osim toga, u unutrašnjosti restoranskih sala, a sada i u ateljeu-suvenirnici kod samog prilaza u kompleks, mogu se videti i ostala Živkovićeva dela. Pored ljubavi prema selu i fotografiji, godinama unazad Slaviša se, opet iz ljubavi bavi slikarstvom, grafičkim dizajnom, a podjednako uživa i u stvaranju skulptura.

     Ako ste pomislili da su to sve njegove ljubavi, prevarili ste se. Svakako na prvom mestu je porodica, supruga i dve predivne ćerke, a onda i ljubav prema lepoj pisanoj i izgovorenoj reči. Poezija nastala iz Slavišinog pera priča je za sebe, a način na koji nam je jednom prilikom, između ostalog, potpuno neočekivano recitovao svoju pesmu „Krsna slava” neponovljiv je doživljaj. Svakako i čast, jer autor u pesmi poredeći vreme prošlo
 i sadašnje, šalje divnu poruku u kojoj svako ko slavi slavu ili biva gost istim povodom, može pronaći istinu. Pesmu pročitajte u nastavku, a do tada evo jednog dela, čisto da vam zagolicamo maštu: „ Naizgled slično! Lomi se kolač. Krsna slava je. Miris tamjana se širi, novo je ovo vreme, hvala Bogu da smo se i okupili.”


A kad već pričamo o prošlom vremenu, ne možemo a da ne spomenemo i da je Slaviša u mladosti svirao bubnjeve. Vešto je baratao i žicama na gitari, sve dok sticajem okolnosti nije ostao bez dva prsta… O svojoj svestranosti baš i ne govori puno. I ne mora, jer je to vidljivo na svakom koraku.

Naši susreti 

Krajem 2011. godine, pri prvoj poseti Trbušnici, pokazujući nam svoju zbirku slika, Slaviša nam je otkrio da ih je ranije u kolekciji bilo mnogo više. Neke je u međuvremenu prodao, po koju poklonio prijateljima. Kako je tada govorio, s tom praksom je stao jer se zbog izgradnje kompleksa i nedostatka vremena malo više udaljio od slikarstva, od platna, boja i četkica… Susretali smo se u međuvremenu na različitim skupovima, Sajmovima turizma, manifestacijama, u Lazarevcu, Trbušnici… Uvek je imao osmeh na licu i lepu, nekao uvek odmerenu i blagu reč…I uvek je izgledao potpuno smireno i zadovoljno kao da ga ništa iz ovog turbulentnog vremena ne dotiče… Četiri godine kasnije, opet u Trbušnici, tiho nas je pozvao da pođemo sa njim do, za nas novog objekta, tik uz malo jezero. Pored nas su ostajale pritke paradaiza ispod potpornog kamenog zida i mnogo cveća pored kamene staze koja se ispod natkrivene tarase proseže svo deo ulaznih vrata. O samom ambijentu svaka reč bi bila suvišna jer pripada isključivo tvorcu, podrazumeva se našem domaćinu Slaviši. Poenta je na masivnom, majstorski izrezbarenom štafelaju od punog drveta postavljenom u ugao apartmana iz koga se na dve strane urađene u staklu pruža fenomenalan prizor na jezero i šumske predele koji okružuju Babinu reku. Nismo ni morali postaviti pitanje o povratku slikarstvu. Na osnovu složenih boja, grupisanih četkica ispred pripremljenog platna, odgovor je došao sam od sebe. Uz laganu muziku koja je sve vreme prostoru davala posebnu draž, pogled je još jednom odlutao ka jezeru… Da, ovde će nastajati nove slike, ovde će Slaviša na platno prenositi svoje životne vizije i gledanja na život… A mi, mi ćemo opet doći da uz čašu dobrog vina uživamo u tišini, cvrkutu ptica i nekim novim Slavišinim delima.

Specijalitet kuće: Babin zlatni medaljon
U skladu sa imenom kompleksa – „Babina reka”, ne iznenađuje što je jedan od glavnih specijaliteta „Babin zlatni medaljon” ili uvidom u sastojke, piletina punjena kajmakom i pršutom, pohovana u susamu. Izuzetno kalorično i ukusno, kao i sve ostalo što se nalazi u gastronomskoj ponudi zasnovanoj na domaćim proizvodima, mesu, kajmaku, siru, svemu onome što izlazi ihz okvira klasičnog restoranskog jelovnika. Profesionalan tim ljudi zaposlenih u „Babinoj reci”, posvećuje pažnju svakom gostu, spontano i nenametljivo, dozvoljavajući potpuno uživasnje u čarobnom ambijentu.  

***By JST On February 10, 2016