Главашева кућа

       

     

     Завичајни музеј Главашева кућа у насељу Врањево у општини Нови Бечеј званично је отворен пре пет година у родној кући доктора Владимира Главаша. Главна, приземна, у основи правоугаона кућа саграђена почетком 19 века данас служи као репрезентативни пример куће из времена бидермајера. 

      Главашева кућа је заједно са ентеријером, намештајем и портретима проглашена за културно добро од великог значаја за Републику. 

     – У овој кући је 1834 године рођен велики народни добротвор доктор Владимир Главаш. Овде је живео са мајком и дедом, а пошто се никад није женио и није имао потомака он је сву своју имовину поклонио православној црквеној општини врањевачкој. Умро је 1909 године, а кућа је више од сто година била под кључем, каже Јанош Косо домар музеја Главашева кућа.

 

     Коначно, крајем 2006. године започета је адаптација и уређење овог објекта, а у циљу искоришћења постојећег простора који је представљао добру основу за оснивање Завичајног музеја у Новом Бечеју. Изведени су радови на крову, урађена је санација зидова, замењени подови, постављена је нова водоводна и електро инсталација… Две године касније започета је рестаурација јединствене зидне декорације ентеријера. Поред радова на главној кући, уређено је двориште, а адаптирани су и помоћни објекати у којима су поставке старих заната, земљорадње и сточарства.

     Радови су завршени 2009. године и у фебруару месецу, на стогодишњицу од смрти Владимира Главаша отворен је први новобечејски музеј. Од тада ова целина симболише начин живљења у Војводини у 19 веку, показује како је господа оног времена живела, чиме су располагали, односно како је изгледала богатија грађанска кућа.

 

У просторијама је намештај какав се користио крајем 19. и почетком 20. века, стара пећ, два стара канабеа на којима се некада спавало, масивни зидни плакар, старинско огледало, клавир, а на зидовима портрети Главашеве породице.

 

 

     – Господа је у оно време имала слуге које су живеле у просторијама у доњем делу куће. Слуге су имале посебан улаз али су њихове одаје биле директно везане са оставом и кухињом где и данас стоји старински шпорет и аутентични предмети из свакодневног живота. Осим предмета директно везаних за живот породице Главаш, обичног света и неких знаменитих становника Врањева, у једној су соби изложени предмети и документи који говоре о познатом композитору Јосифу Маринковићу рођеном у Новом Бечеју. 

У спомен соби са раскошним намештајем изложени су урамљени пожутели листови са Маринковићевим нотама, албуми са фотографијама и портрети чланова породице Маринковић. Ту је и цртеж новобечејског уметника Милорада Јосимовића на коме је приказан могући изгед композиторове родне куће, каже Косо.

 

Текст и фото: С. Лучић

****новембар 2014.

Дистрикт Брчко: Симбол и национални споменик

     Заштитни знак насеља Варош и најлепша грађевина у централног дела Брчког или Дистрикта Брчко у Босни и Херцеговини јесте зграда градске Вијећнице.

– Осим што је препознатљив симбол града, брчанска Вијећница је, поред оних у Сарајеву и Мостару а када је у питању промоција градитељства периода у коме су настале значајан културно историјски споменик. Брчанска је званично 2004. године проглашена националним спомеником Босне и Херцеговине, рекао је др. Александар Ђурић, шеф службе за туризам у Влади Дистрикта Брчко.

   

 

  Изградња је започета 1890. године према идејном пројекту архитекте Александра Витека који је пројектовао и вијећницу у Сарајеву док је за извођачки пројекат био задужен архитекта Ћирило Ивековић. Грађена је у псеудомаурском стилу, карактеристичном по мноштву украса на зидовима, изнад прозора и врата и са куполама на крову. Радови на брчанској градској кући завршени су 1892. године, пре и него што је започета изградња сарајевске Вијећнице, што довољно говори о стратегијском, политичком и трговачком значају Брчког у тадашњој новој покрајини Аустро-Угарске монархије. Ондашња власт у њену изградњу уложила је много новца, према неким списима око 110 000 ондашњих златних круна.

      

 

  Архитектонска вредност и стилско решење објекта у Брчком има непроцењив значај не само за градитељство у Брчком, већ и у целој босанскохерцеговачкој градитељској баштини. Посебну вредност објекта огледа се на јужној фасади са равномерним низом украшених прозора, наглашеним спратним венцима, вештим опонашањем алтернативних слојева камена и опеке...

Могло би се рећи да је ова зграда од свог постанка па до данас била и остала административна зграда. Прво је била седиште општинских органа, затим Савска капетанија па пошта. У њој је био смештен брчански телеграф, једно време и Градска библиотека.

   

  Дуго је ова грађевина одолевала зубу времена али је као један од најдрагоценијих објеката за становништво и историју града на Сави дочекала и комплетну рестаурацију у коју је уложено преко четири милиона конвертибилних марака. На првом месту то је значило очување аутентичности спољног изгледа што је било под надзором Комисије за заштиту споменика БиХ.

 

    

 Унутрашњост реконструисане зграде данас пре свега одише топлином и складом ентеријера, додатно оплемењеног осмесима и љубазношћу запослених. У приземљу су сала за венчање, сала за прес конференције и стална поставка Галерије дистрикта. Елегантно степениште овог велелепног здања води до спрата где се налази кабинет градоначелника и велика сала за седнице Владе дистрикта.

     

    

 

Нови изглед добио је и простор у сутерену зграде у коме се, како нам је речено сада налази галеријски депо са богатим фундусом од преко 1.000 уметничких слика.

 У складу са бојама на фасади, испред саме Вијећнице постављена је и занимљива табла, а Ђурић је објаснио да су на њој имена градова побратима Брчког: Смедеревска Паланка из Србије, Сент Луис у Америци и Самсун у Турској.

јануар 2014.

 

Изложбе у Кулпину

                                                 Изложбе на кулпинском имању

     Од неколико објеката Музејског комплекса Кулпин у истоименом насељу у општини Бачки Петровац, посетиоцима су за разгледање доступна само три. Први и најупадљивији на имању површине од близу пет хектара јесте Велики дворац (каштел) подигнут 1826. године. Окружен је помоћним објектима и парковским површинама. Такозвани француски парк је испред, а у лепоти енглеског парка иза дворца може се уживати са прелепе и простране терасе на коју се излази из дворског салона. Од 2009. године у овој згради је изложен стилски намештај, а збирку чине предмети из периода од почетка 18. до прве половине 20. века који су најчешће били заступљени у градским, понегде и у богатим кућама на селу. С обзиром на то да је после Другог светског рата све одузето и из дворца су изнете све ствари, данас су, према речима Филипа Форкапића етнолога и кустоса у Музеју Војводине, међу изложеним предметима само четири зидне слике и три лустера из времена пре национализације. Осим ове изложбе, у још два доступна објекта, зградама некадашње коњушнице – ковачнице, и магацина за жито, сада названим Павиљони, данас су тематске изложбе пољопривредних машина и оруђа, односно поставка изложбе историје пољопривреде.

     Иначе, само насеље Кулпин и имање на коме је данас Музејски комплекс у току свога постојања прошли су наразличитије фазе, од завидног развитка до потпуног запуштања. Иако насеље Кулпин важи за изузетно старо, заслуге за његов савременији изглед приписују се првенствено породици Стратимировић која је на ове просторе дошла 1745. године. Стратимировићима је насеље доделила царица Марија Терезија као племићку титулу због војних заслуга.

– Четворица браће Стратимировића, Богић, Томо, Иван и Никола, овде су за себе саградили по један мањи дворац. До данашњих дана сачуван је само један – Мали дворац, на десној страни имања гледано испред улаза у доминантни Велики дворац у централном делу комплекса. Саграђен је од цигле која је у оно време била основни грађевински материјал. Камен је употребљен за степениште, као и за стубове портика испред улаза у дворац. За спољну и унутрашњу обраду зидова кориштен је кречни малтер, а за кровни покривач бибер цреп. Стратимировићи су 1863. цело имање продали мађарском племићу Матеју Семзоу. При следећој продаји 1890. имање је купио Лазар Дунђерски за свог сина Ђорђа. Иако је1912. године, према нацртима новосадског архитекте Момчила Тапавица на Великом дворцу урађена темељна реконструкција, објекат је задржао сва обележја и једноставност класицицтичког стила у коме је грађен. Тада је уклоњена купола са крова, уклоњене су кровне баџе и обављене још неке ситне измене. У поседу породице Дунђерски имање је било све до 1945. године када је комплетно национализован. Након тога овде су биле бројне институције, задруга, школа, забавиште да би на крају осамдесетих година прошлог века зграде остале напуштене и празане, препричава кулпинску историју наш саговорник.

     Познати комплекс у Кулпину 1970. заштићен је као културно добро, а 1991. године одлуком Скупштине АП Војводине проглашен је спомеником културе од великог значаја. Како имање и објекти на њему не би пропадали, Месна заједница Кулпин расписала је 1991. године конкурс за уступање комплетног имања на коришћење. Интересовање су тада показали челници Пољопривредног факултета из Новог Сада и већ на Јовандан (20. јануара) 1993. на овом простору основан је Пољопривредни музеј који је од 2004. године у саставу Музеја Војводине као депаданс – Музејски комплекс Кулпин.

    Пред постављање изложбе стилског намештаја 2009. године на Великом дворцу у оквиру обимнијих радова извршена је поправка крова, фасада... Међутим, чак и упркос том податку, садашњи изглед фасаде на Великом дворцу, нарочито десна страна (од приступне рампе до улазног трема), изгледају као да вапе за „новим пресвлачењем”.