Aug 6, 2015

Манастир Пива: Селидба као спас од потопа





     Манастир Пива, односно црква Успења Пресвете Богородице, вероватно је једини је храм Српске православне цркве за који би се могло рећи да има два живота. Доживео је и преживео селидбу са једне на другу локацију на територији општине Плужине у Црној Гори и то због воље људи и претње га заувек прекрије
. Можда је најбоље објашњење за све постојање изузетно старог монашког записа за који смо чули од јеромонаха Јефтимија садашњег старешине Пивског манастира, а у коме је пресељење манастира на неки начин и предвиђено речима: „Бежаће манастир од воде! Бежаће и то ће бити у времену кад ће људи мислити да све могу, да све умеју и све знају.” Претпоставка је да у време кад је написан, значење поменутог записа није имало тежину какву је добило када је предвиђено почело да се остварује.
     Првобитно је црква Пивског манастира са свим пратећим објектима била подигнута на самом извору реке у некдашњем селу Гусићи, у близини Пивског ока, на локацији на којој је још у 13. веку постојала црква Светих апостола Петра и Павла. За изградњу храма која је трајала од 1573. до 1586. године, и то у време када је овај простор био под под влашћу Отоманске империје, најзаслужнији је митрополит Саватије Соколовић, потоњи Патријарх српски. По завршетку изградње дуге 13 година, тробродна грађевина са надвишеним средњим бродом, без куполе постала је један од најзначајнијих центара духовне уметности и преписивачке делатности. Храм, односно његов главни део живописали су анонимни грчки сликари између 1604. и 1606. године. Најистакнутији део горње зоне припрате краси Акатист Пресветој Богородици, рад попа Страхиња из Будимља. За осликавање доње зоне 1626. године био је задужен сликар Јован, дуги низ година помињан као Козма, био је задужен и за израду највећег броја икона на позлаћеном и богато изрезбареном иконостасу Пивског манастира, док су престоне иконе Пресвете Богородице, Господа Исуса Христа и Успења Пресвете Богородице дело сликара Лонгина.
     Упркос свим трурбулентним дешавањима (пљачке, паљење, рушење) црква је увек обнављана и скоро четири века је ипак опстала на првобитној локацији. Све до одлуке да се због повећаних потреба за електричном енергијом приступи изградњи Хидроелектране „Пива” реци на Пиви. А то је конкретно значило потапање дела Старих Плужина, кањона Пиве, Комарнице и Врбнице зарад стварања акумулационог језера за подребе нове хидроелектране. Аутоматски и потапање објеката на том простору међу којима је био и манастир Пива са црквом Успења Пресвете Богородице.
     Ипак, до потапања цркве није дошло. Захваљијући, у то време врло смисленој одлуци, црква је пренесена у Сињац, на безбеднију локацију удаљену непуна три километра од првобитне.
     –Измештање је започето 1969. а завршено 1982 године и у њему је учествовао велики број домаћих и светских стручњака за конзервацију и рестаурацију културних добара. У то време, овај сложен подухват и за њих је био једно потпуно ново искуство. Преношен је камен по камен о чему и данас сведоче бројеви који се могу видети на манастирским зидовима. Најтежи задатак било је измештање фресака, свекупно око 1.260 квадратних метара живописа из 16. и 17. века. Био је то мукотрпан посао, њихово скидање трајало је годину и по дана а ново постављање око три године, каже јеромонах Јефтимије.
     На крају када се све сагледа, десило се велико математичко поклапање. Наиме, изградња манастира на првобитној локацији трајала је 13 година, исто толико и његова селидба на садашњу локацију.



Манастир Никоље: Исцељења под Кабларом



 Манастир  Никоље


„Не зна се чија је задужбина, и по
 приповиједању никад се у њему ватра
 није гасила (т.ј. није бивао пуст),
 и у стара времена живело је у њему
око триста калуђера...”
 Вук Стефановић Караџић,
„Даница” 1826.




 




Исцељења под Кабларом

     Црква манастира Никоље поред Западне Мораве најстарија је од свих верских објеката подигнутих у Овчарско – кабларској клисури. Постоји вероватноћа да није прва грађена али опстала је у изворном стању за разлику од осталих у Клисури које су током историје срушене до темеља или су биле значајније оштећене. Приликом обнове није праћен почетни архитектонски стил због чега су многе промениле свој првобитни изглед.
     О аутентичности никољске цркве најбоље сведочи Вук Караџић који је боравећи у Никољу 1820. године забележио да се ватра у њему никад није гасила, а манастир никад није био пуст.




 – По архитектури, црква под Кабларом посвећена Светом Николи је проста једнобродна 
грађевина у облику тролиста или грчког крста без кубета са неким одликама моравске школе. Осликана је у два периода. Наос је осликан 1587. године о чему сведочи натпис изнад улазних врата, а  аутор фресака није познат. У првом реду су ликови светитеља и светих ратника, у горњем слојевима су прикази из живота Христа и Богородице, односно прикази великих празника. Оно по чему се Никоље  издваја је фреска код северног прозора – Исус Христ и седам дарова Духа Светога где су дарови Духа Светога приказани као анђели који лебде око Христа. Овај мотив се само у Никољу осликава на овај начин. Припрата цркве осликана је 1637. године, а аутор фресака је зограф Митрофан, један од познатијих сликара икона и фресака у Србији у том периоду. Неколико година раније осликао је манастир Благовештење, такође у Овчар Бањи, каже Горан Николић из Туристичке организације града Чачка.  




     Иконостас је из 1829. године а његову изградњу одобрио је Милош Обреновић. У току турске владавине манастири у Овчарско-кабларској клисури били су једини центри културе и писмености у овом делу Србије, а у Никољу су настале многе изузетно вредне књиге. Најпознатија и највреднија је Никољско четворојеванђеље, књига која је настала почетком 15. века али више није у поседу манастира. Друга вредна рукописна књига Каранско јеванђеље, настала 1609. године здржана је и понос је манастирске ризнице.





     Према Николићевим речима, за историју Никоља веома је важан почетак 19. века и везаност Милоша Обреновића за ову светињу и монахе. Поред тога што је одобрио израду иконостаса, он је подигао лепи конак који доминира портом према Западној Морави. То је најлепши споменик архитектуре из тог периода који је сачуван на територији града Чачка. Милош је манастиру Никоље поклонио и једну лепу воденицу која се налази на каналу у близини ушћа реке Каменице у Западну Мораву. Воденицом старом скоро два века која је и данас у функцији управљају монахиње из Никоља. Иначе, Никоље је кроз историју увек био мушки, а од 1948. године је женски манастир. 




     – Милош Обреновић је рођен у овим крајевима, у Горњој Добрињи и постоји могућност да су га крстили монаси из Никоља. Он је у монахе имао велико поверење, а они велики утицај на њега. После пропасти Првог устанка, када је већина виђенијих вођа устаника одлазила из Србије због страха за своју безбедност, Милош је монасима из Никоља поверио супругу,  кнегињу Љубицу и децу на чување. Током 1814. године, након Хаџи проданове буне, турска одмазда је постајала све јача у овим крајевима. Људи су врло често тражили спас у збеговима у клисури, а са њима и Љубица са децом. У току једног боравка у пећини на Каблару умро је Милошев најстарији син, петогодишњи Петар. Његов гроб,  обележен каменом плочом налази се у порти манастира иза западног зида цркве крај бунара, каже Николић.




Веровање
У средишту манастирске порте налази се бор стар преко 200 година. Предање каже да је никао на гробовима монаха и верује се да молитва поред бора испуњава жеље. На бору постоји мала икона коју пољубите, пожелите жељу и потом три пута обиђете око бора уз вама блиску молитву. Кажу, ако сте искрени и добронамерни, и верујући, жеља ће се испунити.






Реликвије
У Никољу се чувају вредне реликвије, међу њима и честице мошти св. Николе док су његове мошти у сахрањене у црквици у Барију. У ковчежићу испред иконостаса чува се  део стопала Светог Никодима архиепископа српског из 14. века. Верници из овог краја сматрају да ове реликвије имају исцелитељске моћи и велики број болесних долази, целива их и моли се за оздрављење. Према сведочењу монахиња у Никољу су се десила бројна исцељења, али и чуда, а причу о томе тек понекад и врло скромно поделе са посетиоцима.

Фото: С.Л. / М.Б.
новембар 2013.

Поглед са врха Каблара





























Мотиви из Овчарско-кабларске клисуре препознатљиви и ван граница наше земље

    
      Овчар са највишим врхом од 985 метара и Каблар са 889 метара висине простиру се са леве, односно десне стране дуж путног правца од Чачка према Ужицу. Раздваја их ток Западне Мораве, а заједно чине Овчарско-кабларску клисуру, јединствену и препознатљиву планинску и културно историјску оазу Србије. Препознатљиву по бројним светилиштима подигнутим на косама и падинама стрмих планина. Српска света гора, како често овај још крај називају, у својим њедрима чува бројне верске објекте због чега је најпосећенија деоница на потезу између Чачка и интересантног а помало успаваног насеља Овчар Бања.





Предање каже да је некада на овом терену било око 25 манастира и 40 испосница. Данас у клисури има 12 светилишта, од тога је девет активних монашких заједница. На њихово постојање указују уредно постављени путокази, а до већине, од главне саобраћајнице воде добри путеви.
     Постоји и једна позиција са са које се погледом може обухватити већина светилишта, а то је видиковац на врху Каблара. Изузетак су манастири Никоље и црква Светог Саве – Савиње јер су заклоњене стенама испод видиковца, као и манастир Јовање позициониран на левој обали Западне Мораве, односно на њеном највећем меандру.
Горан Николић из Туристичке организације Чачка предочио нам је да из Овчар Бање до врха Каблара води пет планинарских стаза различитих тежина, дужине од 2,8 до 5,5 километара. 



Фото: М. Б.

„До видиковца се такође може доћи и аутомобилом, с тим што се од последњег места за паркирање у селу Рошци деоница дужине око 700 метара ипак мора препешачити” каже Николић. 







  У датом тренутку друга опција је изгледала прихватљивије, а на крају се испоставило да је пешачки напор за излазак на Каблар минималан у односу на призор чију је лепоту тешко описати. Спој две најлепше регије Србије – Шумадије и Западне Србије, чачанска котлина прошарана током Западне Мораве и сплет планинских масива из ове перспективе никог не остављају равнодушним. Због тога су мотиви из Овчарско-кабларске клисуре постали препознатљиви и ван граница наше земље.
 


  



   Са ове тачке поглед пуца директно на планински масив Овчара преко пута. При његовом врху уткани су манастири Св. Тојице и Сретење, а у подножју, у близини магистрале је манастир Преображење. Одавде се назиру и делови комплекса манастира Вазнесење, као и делови комплекса манастира Ваведење подигнутог на самом почетку Овчарско – кабларске клисуре из правца Чачка. Панорамом клисуре доминирају меандри Западне Мораве са манстиром Успење. Десно, као на длану протеже се Овчар Бања са манстиром Благовештење, изнад кога се назире локација са остацима манастира Илиње као и предео на коме je пећина Кађеница.

јул 2013.