Дом Свете Тројице
(објављено
06.02.2013.)
Композиција
„Успења Пресвете Богородице” на западном делу цркве највреднија је фреска у
Сопоћанима
Манастирски
комплекс Сопоћани са црквом Свете Тројице налази се на двадесетак километара
западно од Новог Пазара, недалеко од извора реке Рашке и остатака древног Раса,
средишта
српске средњовековне државе.
Период
градње везује се за другу половину 13. века, негде између 1263. и 1268. године,
крајем владавине трећег сина краља Стефана Првовенчаног, краља Стефана Уроша I Немањића чија је ово задужбина.
По
архитектури, црква Свете Тројице изграђена од тесане сиге припада класичним облицима
рашке градитељске школе и једина је грађевина сачувана у оквиру дебелих камених
зидина које опасују манастирско здање. Према неким наводима, оснивач је имао
жељу да овај манастир буде гробница краљеве породице и најоданијих људи, али и
да величином и лепотом засени задужбине својих предака Студеницу и Жичу, што му
време и околности очигледно нису дозволили...
Црква
је одмах по изградњи осликана. Многи стручњаци у области православне црквене уметности
сопоћанске фреске племенитих колорита и савршених цртежа сматрају правим ремек-
делима која приказују свечане и ведре фигуре, људску лепоту и достојанство. Најзначајније
фреске, неке добро очуване, а неке само делимично налазе се у наосу и олтару.
Међу њима, прикази великих празника, одабрани
догађаји из Христовог живота, литургијске композиције, фигуре светитеља распоређене
на све површине централног храма. Највреднија је композиција „Успења Пресвете Богородице”
на западном делу цркве у којој доминирају плава, жута, зелена и љубичаста боја...
У олтару сопоћанске цркве, у поворци архиепископа представљен је и архиепископ Сава
II који је 1263. године постао поглавар Српске православне цркве.
У
14. веку праунук оснивача Сопоћана, краљ Душан је уз учешће архиепископа Јоаникија
II, подигао спољну отворену припрату и звоник, чиме је
црква проширена, истовремено и обновљена… Убрзо наступају тешка времена у
којима је манастир успевао да опстане све до краја 17. века када је остао без
монаштва и када су Турци скинули оловни кров са напуштеног манастира.Црква без
крова је више од два века била препуштена пропадању, због чега је право чудо што
је у таквим условима добар део вредних фресака преживео. Прва озбиљна обнова започета
је 1926. године. Убрзо се у манастиру окупило монашко сестринство и у њему боравило
све до 1996. године. Исте године основано је братство и од тада па све до
данашњих дана у Сопоћанима живе монаси. Живе веома скромно, али се труде да
својим радом, производњом меда и ракије, остваре приходе за сопствено издржавање
и одржавање манастирског комплекса.
Породични маузолеј
Још у
време изградње манастир је планиран и уобличен
као
породична гробница и место сахране за најоданије
људе
краљу Стефану Урошу I. Поред краља у манастиру
су
сахрањени и његова мајка, краљица Ана Дандоло,
архиепископ
Јоаникије I, затим први игуман манастира
и
кнез Ђорђе, млађи Вуканов син.
Трансроманика
Манастир
је, у оквиру целине стари Рас
са
Сопоћанима уписан у листу светске
културне
баштине Унеска од 1979. године.
Од
2007. као културно наслеђе Србије,
Сопоћани
се заједно са манастирима Жича,
Студеница,
Градац и Ђурђеви ступови
налазе
у програму „Главни културни
пут
Савета Европе”, који под именом
„Трансроманика” спаја и промовише
европско наслеђе романичког периода.
