Чајниче: Чајничко светилиште

Чајничко светилиште

     Црквена порта у Чајничу у Републици Српској састоји се из две цркве, Старе из 15. века а Нове, велике цркве саграђене 1863. године. Обе цркве посвећене су Успењу Пресвете Богородице и припадају Митрополији дабробосанској, архијерејском намесништву фочанском.

     Стара црква, приземна је грађевина изузетно скромног изгледа, дужине скоро 15, а ширине нешто мање од седам метара. Саграђена је од ломљеног камена и малтера, кров на две воде покривен је шиндром. Улазна врата и прозори су једноставног лучног облика. У време Другог светског рата црква је страдала и од ње су тада остали само голи зидови. Обнова је уследила 1946. године. У односу на ранији изглед на зидове су дозидана два три реда, кров је мало подигнут и поново је окречена у бело.

     Поред Старе чајничке цркве, 1857. године отпочели су радови на изградњи новог храма. Неимар Петар Тодоровић из Велеса предводио је групу радника задужених за иконостас, иконе и зидне слике, резбарију. По стилу градње нова чајничка црква урађена је попут старих источњачких грађевина, већих је димензија и потпуно другачијег облика. Основа је правоугаона са плитким олтарским делом на источној страни. Зидана је од камена, делимично и од крупне, шупљикаве седре која је такође употребљена и за израду сводове. Кров храма сачињен је од 18 бакарних полулоптастих кубета различитих димензија. Четири велика кроз средину и по седам мањих кубета са обе стране чине кровни венац, они унутрашњост покривају као умањени небески сводови. На зидовима цркве, испод самог кровног венца распоређени су лучни прозори. Изградња је завршена 1863. године када је црква и освећена. Касније, негде између 1893. и 1897. године испред првобитног каменом уквиреног улаза на западној, ужој страни храма, подигнут је високи звоник са лучним прозорима у две етаже и часовником на трећој.

     Страдање није мимоишло ни Нову чајничку цркву. Прво је оштећена од јаких земљотреса, потом за време Другог светског рата од експлозива који су Италијани запалили у црквеној порти. Тада је највише оштећени кров са бакарним кубетима, напукли су и сводови што је неколико година касније проузроковало делимично рушење кубета, сводова и део јужног зида. У том стању црква је „поживела” још десет, можда и неку годину више, све док није покренута послератна акција за обнову ове изузетно значајне грађевине и духовне оазе, првенствено за Чајниче, њенгове мештане и народ из околних крајева. Обнову је покренуо ондашњи парох Василије Домановић уз подршку црквених власти и верујућег народа. Обнова је ррађена по пројекту архитекте Момира Коруновића из Београда, док је за контролу извођење радова у складу са некадашњим изгледом цркве, задужен био архитекта Душан Милосављевић. Црква је добила нови иконостас у дуборезу од ораховине, а иконе у традиционалном византиском стилу осликао је Иван Мељников из Битоља. Обнова је завршена 1959. године, а исте године црква је освештана на Малу Госпојину.

Чајничка Красница

     Међу побожним светом, чајничка црква позната је по Чудотворној икони Свете Богомајке чајничке која се и дан данас чува у храму Успења Пресвете Богородице.

– Захваљујући овој чудотворној икони, Чајниче је постало познато место ходошћашћа, људи организовано долазе да се поклоне овој светињи познатој и по имену Чајничка Красница. Бројна су сведочења верника о њеној чудотворној помоћи након њиховог покајања и искрене молитве за оздрављење и избављење од других животних невоља. По црквеном и по народном предању ово је једна од три иконе које је насликао свети апостол јеванђелиста Лука. Он је насликао три иконе Пресвете Богородице. Једна се налази у Јерусалиму, једна на Светој Гори, а трећа је овде код нас у Чајничу. Икона је врло стара, рађена на дрвеној плочи, осликаној са обе стране. На једној страни је лик пресвете Богородице како у наручју држи Христа, а са друге стране је лик светог Јована Крститеља како десном руком благосиља... Икона има дугу и занимљиву историју, преживела је више селидби и битисања на најчуднијим местима и све то захваљујући пожртвованом и верујућем народу. У прошлости је икона рреко 370 година била у старој цркви, а данас заузима централно место на трону у новом храму, каже јереј  Зоран Калајџић који је на служби у Чајничу од 2005. године, а од почртка ове године је старешина храма Успењу Пресвете Богородице .

Ненад Станковић: Свака жена неког чека

http://nenadstankovic.net/

Свака жена неког чека

     Жена је велика инспирација уметника и није случајно што је женска лепота толико заступљена у историји сликарства, уметности уопште. Овим речима причу о женама започиње сликар и доцент на Акадамији класичног сликарства у Сремској Каменици Ненад Станковић чије слике добрим делом красе „чекајуће” женске фигуре венеријанске лепоте.

      „Жена као Венера носи принцип лепоте и естетике у себи и из тих разлога је била и остала велика инспирација уметника. Сама уметност је принцип лепоте и због тога је увек присутна жеђ уметника за женском лепотом, а жена уопште све присутна у уметности. Женски принцип је одувек био велики покретач, окидач великих дела. Све оно што су мушкарци стварали кроз време и око чега су се борили кроз историју, било је иницирано женом”, каже Станковић.

     А кад су жене у питању, оно што је код мушкараца заступљено, првенствено је принцип жене као мајке. „Од прастарих времена величан је принцип мајке као творитељке новог живота, а затим принцип – жена велика љубав (љуба) и принцип жене љубавнице. То су практично три велика утицаја жена на мушки пол и то је обележило цивилизацију. Заиста, то је тако. Сви смо мање више прво под утицајем мајке, потом жене... Али познато је и да је принцип жене љубавнице био доминантан и врло утицајан у важним дешавањима” истиче наш саговорник.

     На крају, како каже, не може а да не истакне српски род, где је принцип мајке одиграо изузетно значајну улогу, јер је на плећима српске жене сачуван српски род. „Наше жене су изнеле сву тескобу и тежину српске историје и без такве српске жене жене мученице, можда српски род данас не би постојао, закључује Станковић, подвлачећи још једном да је улога жене суштинска, божанска.

Манастир Ковиљ

11.јул 2012.

Ковиљски манастир

      За село Ковиљ у близини ауто-пута Београд – Нови Сад  кажу да је село из ког се не одлази, мислећи ваљда на становништво. Не одлази се већ се враћа, попут рода и то оних правих које се могу видети у гнездима на врху скоро сваке друге бандере поред пута који води до краја села, до Ковиљског рита и манастира Ковиљ.

     Прелепо природно окружење наводи на помисао да су творци српских светиња зналачки и с разлогом бирали места за подизање православних богомоља. За локацију манастира Ковиљ који је по предању основао Свети Сава у 13. веку, пресудно је било помирење две војске. Наиме, уместо рата између две војске, предвођене ратним противницима угарским краљем Андријом и Стефаном Првовенчаним, преговарачким умећем Светог Саве дошло је до помирења. У то име на месту помирења  као симбол оног што се десило подигнута је богомоља. Нажалост није дуго опстала, чак ни црква касније подигнута на њеном месту... Битку за опстанак на месту помирења изборила је данашња црква, настала у 18 веку, саграђена од камена донетог са Фрушке горе... Манастир је посвећен светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, а цркву краси иконостас, дело Аксентија Мародића, чије су школовање у Италији помагали (стипендирали) монаси Ковиља.

     Данас, манастир живи новим, пуним животом а о манастирском имању, економији и свакодневним пословима брине 27 монаха. По потреби се ангажују (запошљавају) и људи са стране јер на великом имању (воћњаци, сточни фонд...) посла има и превише.

Братство је основано 1990. године, а од саме нуле како су тада кренули до дана данашњег доста је урађено на и у самом храму који окружују конаци и друге техничке зграде. Стално се нешто обнавља, сређује, гради и могло би се рећи да ова заједница  својим радом зарађује за себе, за живот... Манастир је, између осталог надалеко познат по ракији коју сами производе и која је до сада више пута оцењивана и награђивана.

     И не само по томе, већ и по отворености за све који осете потребу за разговором, саветом, молитвом и духовним оздрављењем. Наравно и за све остале који их посећују вођени жељом да само виде светињу на ободу бачке равнице, а који по правилу због доживљеног мира и спокојства кад тад понове посету, попут рода поменутих на почетку текста.  Роде овде проналазе мир, а како и не би кад је Ковиљ део заштићеног подручја, Специјалног резервата природе „Ковиљско-петроварадинског рита” о коме поред надлежних служби брине и братство манастира. Монаси учествују у очувању терена у коме постоје јединствене врсте птица, а својом смиреношћу успели су да припитоме роде чија гнезда окружују манастир тако да се дугоноге птице често могу видети како потпуно слободно шетају по манастирском дворишту. Једном гнезду у близини манастира, близу доњег улаза код гробља, посвећена је посебна пажња. Разлог је стабло старог храста (око 600 година) које се наслања на малену капелу св. Петке.  Стабло је без природне олистале крошње, јер је још негде око Другог светског рата престао да листа. Уместо природне на  стаблу високом неколико метара данас је гнездо на платформи од дасака и жице и у њему наравно опет роде. Једна нам је позирала само на трен,  а потом уронила у своје скровиште од прућа.  

Лаза и Јован

Манастир Ковиљ, знаменита српска светиња налази се на ободу бачке равнице у истоименом селу удаљеном 60 километара од Београда и само 24 од Новог Сада.

Село Ковиљ познато је и као родно село Лазе Костића, једног од највећих наших песника и првог председника Удружења новинара Србије (1881.), а Манастир Ковiљ по историчару, песнику и црквеном великодостојнику Јовану Рајићу, који је дуго у њему дуго боравио.

Повратак здравом животу

Неколико година уназад, манастир Ковиљ постао је познат широј јавности и по формирању заједнице под окриљем Српске православне цркве под називом „Земља живих”. У питању је мрежа издвојених кућа за смештај зависника од дроге, алкохола, деликвенције... Због тога је годинама одредиште младих и њихових родитеља који се обраћају за помоћ, мада тачне евиденције о броју лица која су у мрежи потражила спас нема. Познато је да њих око 60, након две до три године колико је у просеку потребно за поновно укључење у здрав живот, уз благослов изашло као излечено. Међу њима је био и одређени број страних држављана.

 

Мелодија на селу

Проф. др Бранко Ђуровић: Срце нас упозорава

Манастир Велика Ремета

Објављено 08,02 2012.

ВЕЛИКА РЕМЕТА

Манастир као утврђење

    Прохладно јутро у Београду није могло променити план пута до Фрушке горе, до манастира Гргетег на литургију на дан славе светог Серафима Саровског, потом и до Крушедола. За крај путовња оставили смо посету манастиру Велика Ремета на југоисточним обронцима Фрушке Горе, на крају пута који води кроз истоимено село. И то је једини пут до ма настира, пут поред потока Шеровленац, пут који води право до комплекса који на први поглед више личи на утврђење. Ипак је манастир и то задужбина краља Драгутина и чија је градња започета још у 14. веку.

    Међутим, постојање манастира са црквом посвећеном св. Димитрију први пут се помиње 1534. године у Указу из Једрена о пореском задужењу манастира за време султана Сулејмана. Међутим као и у случају других свети лишта, од тада, све негде до почетка 18. века нестали сутрагови о постојању и животу манастира. Нестао је и манастир, јер су га Турци негде 1716. године до темеља спалили...

     У време обнове у помоћ је при текао манастир Раковица, дарујући иконе руских мајстора, од којих је до дана данашњег преживела једино чудотворна

икона Мајке Божије уоквирена медаљонима... За изградњу цркве коришћена је земља са оближњих терена од које су пра вље на опе ка и ци гле, а сам облик цркве јесте или подсећа на крст. Вредан пажње и врло занимљив је живопис, тако да

се најужној страни храма још увек препознаје фреска светог Димитрија мироточивог из 1568. године, а на северном спољном зиду је фреска Богородице са Христом. Украс, истовремено оно почему се ова светиња разлику је од дру гих јесте кула са звоником висока 38,6 метара, што је и уједно највиши звоник од свих фрушкогорских манастира.

     Оно што је специфично завећину фрушкогорских манастира је стето што је због сталних рушилачких и освајачких напада, монаштво било принуђено да око манастира уместо одбрамбених зидина подиже конаке, остављајући само један једини улаз у манастирски комплекс. Кроз један једини улаз у Велику Ремету ушли смо и ми и уместо у цркву, свратише нас прво у велику трпезарију где је јеромонах Стефан, старешина манастира већ био у разговору са великим бројем верника. Жива реч и директан контакт овде је кодекс понашања и један од разлога што свакодневно многи пођу у Ремету. Други је свакодневно служење литургије за разлику од других манастира где (се обавља ) је само недељом или на црвено слово. Сваском госту за окрепљење по вољи, чаша воде, вина или сока, чашица ракије, а за уши беседа кратка али врло поучна. Причи никад краја, а зна отац Стефан шта народ жуља, те није узалуд критиковао посете врачарама, самозваним светим бабама и хуљење на Бога...Указао је и на честе грешке и не знање народа кад је у питању понашање у храмовима и сусретима са свештеним лицима када, нажалост, често ни свештенство не указује (браћи и сестрама) на грешке. Присећао се какоје једино, сада упокојени патријарх Павле, хтео да каже и опомене да Србин мора да зна да се не крсти пред ж вим човеком (свештеником, монахом...). Изрекао је игуман Стефан као и увек много бистрих речи, упутио значајне животне поруке присутнима са жељом да их смерно ширимо даље.

Витлејемска пећина и етно село

     Идући од села, чим се прође прва капија манастирског имања, лева страна поред пута поред кога је и поток, полако поприма изглед етно села где је већ постављено неколико брвнара, воденица поточара, летњиковци, ложишта за припрему хране, клупе за предах. Идеја је да на простору око манастира Велика Ремета полако заживи етно село где ће излетници и поклоници проводити слободно време далеко од свакодневних животних трзавица и градских гужви...

     И то је само део иде је која ће у наредном периоду бити реализована, а за сада вели ко изненађење за оне који први пут кроче пред Ремету јесте табла преко пута улаза која упућује у брдо (под један насип) где је фрушкогорска Витлејемска пећина одакле се једино може усликати манастирски комплекс а да звоник остане у кадру.

Јагодинско животињско царство

  

  Отварањем Золошког врта „Тигар”, Аква парка и Музеја воштаних фигура Јагодина се брзопотезно нашла на мети медија, а што је још важније на мети туриста чији се број из године у годину значајно повећава. Три наведене локације на неки начин чине једну туристичку целину коју годишње посети око 400 хиљада туриста.

    

   „Највише туриста је од пролећа па до јесени, али ми овде немамо паузу ни у току зиме. Парк ради преко целе године, у сваком кавезу постоје зимовници за животиње тако да је и у зимском периоду све доступно посетиоцима. Повремене празнине у посетама надокнађују се другим садржајима, првенствено у угоститељским објектима у склопу врта, каже Сања Давидовић запослена у ЗОО врту...

   

Поред животиња, акценат у врту је стављен на зеленило и цвеће. Све је врло једноставно и складно опремљено, што, кад се осврнете око себе, у сваком случају улепшава терен и уживање посматрача.... Поред улаза је мала сувенирница, преко пута играоница у којој родитељи могу да оставе децу са аниматорима, а они да се за то време препусте сопственом уживању. У другом објекту је ресторан са богатом понудом...

Полазна тачка за разгледање је кућица у близини улаза у парк у којој су смештене змије, пирана... Тренутно је у врту преко 80 животиња, а сваке године обезбеде по једну принову као нову атракцију за туристе.

За сада се скоро сви посетиоци углавном највише задржавају код кавеза са мајмунима, нарочито код шимпанзе са именом Жика који желећи да привуче пажњу изводи различити лудорије.

За разлику од Жике, једина фока у врту прави се важна и највише времена проводи под водом. Пажњу привлаче тигар и лав, младунци стари тек нешто више од пола године. У време наше посете делили су кавез, и тада се могло видети да је тигрић права маза док је лавић у свом стилу показивао доминацију.

                        Свратили смо и до „познатих” жирафа које су без обзира на разлоге присутности у медијима, јагодинском Зоолошком врту донеле популрност и већу посећеност. Мужјак Јованча и женка Ема, званично венчани на свадби века, као познати пар „младенаца” из Јагодине имају засебне зимовнике, а заједнички кутак на отвореном. Јованча је у врт стигао када је имао само шест месеци и висину од једног метра. Од тада је порастао отприлике око неких пет метара...

     

Лавове смо затекли како скидајућу слојеве меса са огромних костију уживају у оброку. Од запослених смо сазнали да иако лав важи за краља животиња то у суштини није тако. То је само због његове рике и у принципу је лавица јача од лава. Упркос томе правило је да се он први храни, а лавица не сме да приђе док лав не заврши са оброком...

Атракција за мало пара

– Врт је отворен 2006. године и простире се на 2,2 хектара. Подигнут је на месту које је некада било зарасло у коров, а данашњи изглед и беспрекорна уређеност парка указују да је добра иницијатива и смислено деловање улепшало Јагодину и обогатило туристичку понуду. Врт је саграђен за свега 70 дана што је још један доказ да се све може кад се хоће. Посебно што је све урађено без енормно великих средстава и у складу са правилом које у нашем граду влада – да буџет троше грађани а не политичари– каже наша саговоница.

Текст и фото: Сенка Лучић

2013.