Novi Bečej: Bolji dani za Araču

http://www.novibecej.rs/press2013/press292politika.pdf

Jagodina: Voštani čas istorije

Morahalom: Brčkanje u komšiluku

Брчкање у комшилуку

        Иако бање у Србији важе за изузетан туристички ресурс, мало који од домаћих центара може се похвалити организованом дневном посетом од минимум пет аутобуса пуних туриста и реком аутомобила са регистарским ознакама неколико земаља.  

     Једна бања ипак може, али не у Србији већ у комшилуку, у суседној нам Мађарској. Реч је о бањском центру Ержебет у малом месту Морахалом удаљеном свега 15 километара од граничног прелаза Хоргош и 22 км од Сегедина. 

        Тамо се сваке суботе у току године, а у току лета и четвртком, чак и упркос гужвама на граничним прелазима, препуштени благодетима термалних вода, поред осталих посетилаца, брчкају бројни српски излетници.

     Ако се осврнемо на предходно поменутих пет аутобуса са у просеку око 50, а често су у игри дабл декери са 80 путника, мало математике можда може натерати запослене у нашим бањским центрима да се запитају „шта то Мађари имају што ми немамо”. И не само њих, већ и оне који управљају са неколико „великих” аква центара широм наше земље.

Зашто?

    Врло занимљив комплекс Ержебет састављен је од: лечилишта, више од 20 отворених и затворених базена, 11 сауна (инфра и финска), парних купатила, довољно кабина за пресвлачење, тушева и тоалета… 

 

     Коришћење лежаљки је бесплатно, а ако неко не заузме на време, исте може унајмити у малим трговинским радњама које поред плажних реквизита нуде занимљиве сувенире и остале „мамипаре”. За потпуно опуштање довољно је само уз себе имати изабрано друштво, пешкир и новац за дневни трошак. „Све остало, потпуно је безбедно у гардероби у склопу које постоје сефови чије је коришћење бесплатно. 

      И све то за само пет евра колико кошта појединачна целодневна улазница (за групне посете) за одрасле, што је знатно повољније од цена код нас” каже Драгана Продић, пратилац групе београдске туристичке агенције Травелино.

      Примера ради, чак и са плаћеним аутобуским превозом од 1.250 динара, српском излетнику испадне повољније брчкање у Морахалому него у Бачком Петровцу или Аранђеловцу.

     Притом, код нас се не може унети ништа од своје хране и пића, а код Мађара је дозвољено и људи потпуно опуштено долазе чак и са ручним фрижидерима.

   

      То не значи да не троше новац, о чему најбоље сведочи гужва у бројним угоститељским објектима где се по врло приступачним ценама може попити пиће, ручати, појести сладолед...

   

      Поред класичне понуде брзе хране и специјалитета мађарске кухиње, стиче се утисак да мало ко од купача може да одоли укусу врло занимљивог оброка под именом „лангош”. 

       У питању је велики „тањирасти” уштипак, преко кога иде мало соли, прелив од белог лука, павлака, много ренданог качкаваља и кечап, комплет за 460 форинти.

 

Водене атракције

    Укупна површина базена у бањи Ержебет је око 2.200 метара квадратних и у њима је искључиво термална вода која делотворно делује код лечења обољење кичме, реуматских и гинеколошких проблема. Поред сваког базена постоје основни подаци о саставу, температури и дубини воде, као и оптимално препоручено задржавање у базенима. У већини базена постоје хидромасажери и „водени топови” за рамена и леђа.

   

   Главне атракције у затвореном делу јесу велики тобоган, и „луда река” која великом брзином струји у круг. На отвореном занимљивости је напретек: водене печурке и настрешнице, кугла која прави таласе, шанк базен – брчкање уз модерне звуке и занимљиве коктеле… За потпуно уживање на располагању су и пратеће услуге, типа масажа, маникира, педикира а могу се заказати на лицу места по ценама од пет до 11 евра.

Форинте и платне картице

Плаћање је искључиво у домаћој валути а један евро вреди око 275 форинти. Новац је најбоље заменити чим се пређе мађарска граница јер је курс нешто повољнији него у самој бањи и хипермаркетима у које се у повратку свраћа углавном у ситне набавке.

Текст и фото: Сенка Лучић

Објављено 18.09.2013. /ПОЛИТИКА/додатак Путовања

Vrnjačka Banja: Opanci za uspomenu

Bogat provod u Vrnjačkoj Banji

Вински двор у Хајдукову

24.07.2013. Политика/додатак Путовања

Немачка: Куће као ниска бисера

Сланкамен: Рибарска база поред Дунава

Рибарска база поред Дунава

      Стари Сланкамен, насеље у општини Инђија, захваљујући природном положају и неописиво лепој амбијеталној целини крајњих обронака Фрушке горе наслоњених на обалу Дунава, има све предуслове да постане атрактивна туристичка дестинација. Али док се то не деси, остаје само мала варош која највећу пажњу јавности привуче „некако с пролећа”, тек када Дунав достигне ниво који прети да угрози све што му се нађе на путу. 
     И тада, изнова, на питање „ко је коме дошао у госте, прирорада човеку или човек природи” нема правог одговора. Али чим Дунав опадне, дани пуни неизвесности и непроспаване ноћи постану део прошлости, а живот у насељу врати се у нормалу. То на првом месту значи несметан рад у комплексу најстаријег бањског лечилишта у Војводини које у Старом Сланкамену заузима најнижу тачку, а од Дунава је одвојено само уским асвалтним путем.
      Иако је у питању Специјална болница - Завод за превентиву, лечење и рехабилитацију неуролошких обољења, због близине реке с једне и благог брдовитог окружења с друге стране, пацијенти често имају обичај да кажу да су боравили у бањи а не у болници. А такав утисак, заиста се стиче након вожње кроз море винограда, када се на прилазу насељу појаве његови први обриси и прве панорамске слике, којима доминирају локалитет Градина са остацима тврђаве, зеленилом окружена црква Светог Николе, и доминантни Дунав у позадини. Наравно, нису ово једине знаменитоасти ове вароши. Има их још много, пуно је и интересантних прича, посебно што је Стари Сланкамен као најстарије насеље у општини, дуго представљао границу различитиг империја поред Дунава.
      Данас је сасвим мирно место за живот и одмор. Због богатог рибљег фонда и добрих риболовачких терена, мештани и бројни викендаши углавном су оријентисани риболову. а чамци, штапови и остала опрема неизоставни су декор прелепе обале. Красе обалу и бројни угоститељски објекти са разноврсном понудом, али за њима ни мало не заостају поједини мештани у чијим двориштима, код срећника и у природним лагумима, скривеним од очију јавности могу да се пробају и купе најразличитији домаћи производи, почев од домаћих јаја до врло квалитетног козјег сира.

Крагујевац

Лазаревац: Подрум Милојевић Зеоке

 

Zeočki pionir vinskog turizma

     

     Prema o zapisima i arhivi iz 1863 godine, porodica Milojević iz sela Zeoke u lazarevačkoj opštini u ono vreme imala je oko dve motike vinograda i to onog klasičnog na čokot. Vinogradarsku i vinarsku tradiciju godinama unazad neguje i trudi se da sačuva Milovan Milojević sa svojom porodicom. 

     Njegov glavni motiv je ljubav prema ovom poslu, jer je kako kaže rođen je, prohodao i odrastao u vinogradu. Staru meru „dve motike” objašnjava nam kao površinu zemlje koju jedan čovek za dan možgao da prekopa motikom. Po tome, Milojevići su u ono vreme imali pod vinogradom površinu koju dva čoveka mogu da prekopaju za jedan dan, odnosno oko 20 ari zemlje. 

    

       Danas ova porodica ima dva hektara pod lozom a u vinogradarski posao uključena je cela porodica, supruga, ćerke, zetovi, a poput Milovana u vinogradu su prve korake pravili i njegovi unučići. Pola vinograda je pod stonim sortama, druga polovina pod vinskim, a po čokotu to je dva do pet kilograma grožđa u zavisnosti od godine.

         U prošlosti je u staroj kući Milojevića postojao vinski podrum u kamenu, i tu tradiciju je Milovan želeo da oživi, te je u sklopu nove kuće napravio skroman podrum za degustaciju vina i kao pionir u ovom poslu u lazarevačkoj opštini i u zeočkom vinogorju, otvorio vrata svog doma za sve ljubitelje vina. Cilj im je da spoji vinski put od Valjeva do Lazarevca. Sala može da primi do 40 ljudi, mada ko želi u kapljicama vina može uživati i u samom vinogradu koji se nalazi tik uz kuću. Želja ovog uzornog domaćina je da zeočki vinogradi o kojima se kod nas čak i uprkos dugoj vinogradarskoj tradiciji malo zna, kroz kvalitetna vina pronađu svoje mesto na vinskoj mapi Srbije. U znak dobrodošlice, druženje kod Milojevića uvek počinje pogačom, solju i slatkim od grožđa. Za potpun vinski ugađaj ili da nekog zbog daljeg putovanja ne uhvati vino, domaćini će vrlo rado ponuditi domaći hleb, pršutu, sir, kajmak, možda i nešto konkretnije ako gosti izraze takvu želju.     

   

 

     Ako požele, gosti mogu direktno od domaćina kupiti vino proizvedeno na tradicionalan način i uz pomoć struke sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, kako Milovan kaže od probranih sorti grožđa.

     

Kroz razgovor, Milovan tek skromno provlači da ima i vranac koji je više puta na različitim ocenjivanjima vina nagrađen. O tome svedoče pehari i diplome na zidovima u novootvorenom podrumu u etno stilu, gde se prepliću kamen, drvo, loza...

     Kako je registrovan kao domaćinstvo, vino na takmičenja šalje preko Udruženja vinogradara, vinara i ljubitelja vina „Zeočki vinogradi”. Poslednje nagrade stigle su sa ocenjivanja u Aleksandrovcu, u odnosu na Zeoke mnogo poznatijeg vinogradarskog i vinarskog područja. Na ocenjivanje je Udruženje poslalo sedam vina, a kući su se vratili sa isto toliko nagrada: četiri bronze, dva srebra, i jedno zlato za kaberne sovinjon barik berba 2011. godine iz podruma našeg sagovornika.

      To je pokazatelj da su vinari iz zeočkog kraja sa kvalitetnim vinima stali rame uz rame sa svim vinarima, bez obzira iz kog vinskog regiona Srbije dolaze. Zeočka vina iako se proizvode u malim količinama, počinju da se prepoznaju i uvažavaju a deo zasluga viri , pa i sam Milojević, pripisuju podršci lokalne samouprave koja je rešena da maksimalno pomogne vinare u lazarevačkoj opštini.

Tekst i foto: Senka Lučić

Politika/dodatak Putovanja 
Objavljeno 26.06.2013.

Вршац: Поглед са крова Војводине

Лето на Палићу

Srbi bolji turisti od Evropljana

Срби бољи туристи од Европљана

      Немачка као занимљива културна и туристичка дестинација постаје све ближа српским туристима, а неки од главних разлога јесу бројне промотивне активности Туристичке организације Немачке на нашем терену, отварање канцеларије у центру Београда, међу њима и овогодишње партнерство на Сајму туризма у Београду.

     Прву даму немачког туризма Петру Хедорфер, директорку Туристичке организације Немачке 

(DZT) пословне обавезе све чешће доводе у Србију. Увек предусретљива и спонтана, госпођа Петра је недавно боравећи у српској престоници и поред бројних обавеза, одвојила време за разговор за „Путовања”.

      А како смо недавно били у прилици да у организацији DZT-а боравимо у Немачкој и уживамо у једном делу савршено организованог програма посвећеног обележавању јубилеја браће Грим, за почетак нас је интересовало како им полази за руком да организација буде свршена и да ли бар део организационих искустава може да се пренесе колегама из Србије.

     „Све теме испланирају се годину дана раније, након тога се контактирају партнери, туристичке организације градова, музеји, хотели и остали партнери. Поделе се дужности, а за сав тај посао утрошено је отприлике око хиљаду сати рада. Наравно да та искуства делим са  колегама у Србији, јер са Туристичком организацијом Србије (ТОС) имамо низ заједничких пројеката”, рекла је наша саговорница, а потом наставила са причом о томе шта јој се код нас посебно допада.

     „Раније сам, док је постојала Југославија, овде долазила са породицом. Захваљујући повезаности Дунавом, заједничком културном наслеђу, наравно почетку пословне сарадње од 2005. године и великом пријатељству са директорком ТОС-а Горданом Пламенац све чешће сам овде. Успела сам да упознам менталитет вашег народа а оно због чега се увек радо враћам је то што се овде осећам добродошлом. То је један од разлога што сам прошле године, невезано од посла, чак десет дана провела у Србији истражујући Виминацијум, Лепенски вир, винске руте... Наравно, уживала сам у српској гастрономској понуди.”

     Како је у току разговора чак у два наврата споменула српску храну, занимало нас је да ли на нешто одређено мисли. Одговор, пропраћен задовољним осмехом стигао је као из топа и то на чистом српском (ваљда за ове специјалитете не постоји прави превод): „Кајмак и чварци!”

Додаје да су и те како редовни на њеном столу, уз напомену да у Франкфурту и Берлину има дућана са српским производима, али да је велика разлика јести кајмак овде и тамо.

Вероватно би се са овим сложили и сви наши који живе и раде у Немачкој, али док нам не јаве своје мишљење, госпођи Петри дали смо прилику да нам каже колико становници Србије туристички посећују Немачку.

     „Ако изузмемо људе који долазе у посету рођацима, у последње време, упркос економској кризи уочили смо повећање од три посто када су туристичке посете из Србије у питању. Можда се српским туристима, чак и туристима из неких других земаља Немачка као десинација дуго чинила прескупом, међутим једном када дођу схвате да им је за путовање по нашој земљи потребно мање новца него за Италију или Француску. Срби су једни од ретких туриста који не долазе на класичан продужени викенди. Углавном долазе аутомобилима и у просеку остају најмање пет дана што је врло интересантно и знатно дуже у односу на туристе из Европе.    Активно обилазе различите градове и атракције у њима. Приметно је да је све више младих и оних који себи то могу да приуште што се поклапа са циљевима наших промотивних активности и уствари је остварење наших годишњих циљева.”

     На крају становницима Србије, првенствено младима, препоручује да посете званичан сајт DZT-a на коме су врло сликовито приказане атракције широм Немачке, начин како дођу и како квалитетно да проведу време. Уверена је да ће након тога свакако кренути пут Немачке.

Потенцијали Србије

„Ваша земља има много потенцијала: ток Дунава, дивне планине, недирнуту природу, прелепе манастире, добру храну и гостољубивост... Неисцрпан потенцијал видим у култури и природи, комбинацију која може бити сјајан мамац за туристе, јер све више људи жели активан и здрав одмор, планинарење, шетњу по природи, бициклистичке туре. Истовремено умрежавање са земаљама у окружењу, можда кроз представљање културних разлика или хране, може бити врло интересантна”, објаснила је директорка DZT.

Радни и вредни људи

Оно чега нема по Немачкој, а веома је присутно у Београду, јесу препуни кафићи преко целог дана. Међутим, наша саговорница то не види као нашу ману, јер Србе види као веома радне и вредне људе. Слику препуних кафића доживљава као један баланс између рада и опуштања, као одраз тога што смо, како каже јужњачки, односно медитерански типови и што умемо да уживамо.

Партнерство диктира повољност

Повољне цене карата за авио превоз и превоз железницом, само су неки од разлога што је путовање до, па и по самој Немачкој, приступачније у односу на друге земље. „Један од разлога што смо повољнији јесте и то што су „Lufthansa „ и „Немачке железнице” (Deutsche Bahn) наши партнери. Заправо, они су 1949. године покренули иницијативу за  оснивање Туристичке организације Немачке, каже госпођа Хедорфер.

У то смо се недавно и лично уверили, видевши цену авионске карте (у тоталу) за лет на релацији Београд – Минхен - Бремен, и на крају повратак из Франкфурта до Београда... Укупно, скоро колико две повратне карте за аутобуски превоз од Суботице до Пирота.

Čačak: Turistički forum

Vino iz Župe u Veroni

Sremska Mitrovica: Carska prestonica u Sremu

Vrnjačka Banja: Avantura u priroda

Шенбрун: Раскошни дворац у Бечу

Turija: Kobasica na metar

Četvrti Sajam vina u Beogradu

Manastir Sopoćani

Дом Свете Тројице

(објављено 06.02.2013.)

Композиција „Успења Пресвете Богородице” на западном делу цркве највреднија је фреска у Сопоћанима

      Манастирски комплекс Сопоћани са црквом Свете Тројице налази се на двадесетак километара западно од Новог Пазара, недалеко од извора реке Рашке и остатака древног Раса, средишта

српске средњовековне државе.

     Период градње везује се за другу половину 13. века, негде између 1263. и 1268. године, крајем владавине трећег сина краља Стефана Првовенчаног, краља Стефана Уроша I Немањића чија је ово задужбина.

     По архитектури, црква Свете Тројице изграђена од тесане сиге припада класичним облицима рашке градитељске школе и једина је грађевина сачувана у оквиру дебелих камених зидина које опасују манастирско здање. Према неким наводима, оснивач је имао жељу да овај манастир буде гробница краљеве породице и најоданијих људи, али и да величином и лепотом засени задужбине својих предака Студеницу и Жичу, што му време и околности очигледно нису дозволили...

    Црква је одмах по изградњи осликана. Многи стручњаци у области православне црквене уметности сопоћанске фреске племенитих колорита и савршених цртежа сматрају правим ремек- делима која приказују свечане и ведре фигуре, људску лепоту и достојанство. Најзначајније фреске, неке добро очуване, а неке само делимично налазе се у наосу и олтару.

     Међу њима, прикази великих празника, одабрани догађаји из Христовог живота, литургијске композиције, фигуре светитеља распоређене на све површине централног храма. Највреднија је композиција „Успења Пресвете Богородице” на западном делу цркве у којој доминирају плава, жута, зелена и љубичаста боја... У олтару сопоћанске цркве, у поворци архиепископа представљен је и архиепископ Сава II који је 1263. године постао поглавар Српске православне цркве.

     У 14. веку праунук оснивача Сопоћана, краљ Душан је уз учешће архиепископа Јоаникија II, подигао спољну отворену припрату и звоник, чиме је црква проширена, истовремено и обновљена… Убрзо наступају тешка времена у којима је манастир успевао да опстане све до краја 17. века када је остао без монаштва и када су Турци скинули оловни кров са напуштеног манастира.Црква без крова је више од два века била препуштена пропадању, због чега је право чудо што је у таквим условима добар део вредних фресака преживео. Прва озбиљна обнова започета је 1926. године. Убрзо се у манастиру окупило монашко сестринство и у њему боравило све до 1996. године. Исте године основано је братство и од тада па све до данашњих дана у Сопоћанима живе монаси. Живе веома скромно, али се труде да својим радом, производњом меда и ракије, остваре приходе за сопствено издржавање и одржавање манастирског комплекса.

Породични маузолеј

Још у време изградње манастир је планиран и уобличен

као породична гробница и место сахране за најоданије

људе краљу Стефану Урошу I. Поред краља у манастиру

су сахрањени и његова мајка, краљица Ана Дандоло,

архиепископ Јоаникије I, затим први игуман манастира

и кнез Ђорђе, млађи Вуканов син.

Трансроманика

Манастир је, у оквиру целине стари Рас

са Сопоћанима уписан у листу светске

културне баштине Унеска од 1979. године.

Од 2007. као културно наслеђе Србије,

Сопоћани се заједно са манастирима Жича,

Студеница, Градац и Ђурђеви ступови

налазе у програму „Главни културни

пут Савета Европе”, који под именом

„Трансроманика” спаја и промовише

европско наслеђе романичког периода.

Ruma: Sastanak kod trube

Čari Vrnjačke Banje