Drago Đokić, vajar i slikar (I)

Vajar, sada i slikar Dragoljub Drago Đokić ne voli da se eksponira a već nekoliko decenija stvara originalna dela, pravo blago neprocenjive vrednosti. Njegov atelje na Novom Beogradu je mesto gde rado zalaze prijatelji, jer znaju da je Drago uvek u njemu. Kad se okupe, kreću priče, muške – „lovačke i ribolovačke”, tračevi. Glavna tema tih razgovora bile su i ostale žene, predpostavljate već, u kakvoj konotaciji u muškim pričama. Kako bi ih malo spustio na zemlju, Đokić tad primeni jednu posebnu taktiku, podigne ih na noge, kao što je „zapovedio” i nama. Poveo nas je u radni deo ateljea, pred skulpturu koju smatra svojim autoportretom.

Reč je o petlu, raširenih krila sa izduženim vratom kome na leđima sedi žena sa jataganom (sečivom) u ruci. Drugom rukom žena pokazuje gde će mu prerezati vrat.- Evo, ja sam i vas napravio, to kažem prijateljima. Petao, ja sam petao, bežim, kukuričem. Ovo je portret moje žene koja hoće šiju da mi preseče... Oni tek tad ukapiraju poentu. U prevodu, nisam više petao, nisam više mlad (a ni oni) da jurim koke. Kada je moja supruga videla ovu skulpturu, rekla mi je da nisam normalan i da bi trebalo da idem kod psihijatra.
Drugi autoportret je izvajani majmun sa trakom-oznakom crvenog krsta oko nadlaktice.Ispred sebe ima kutiju za prilog, naravno novčani. Đokić u šali kaže da su u toj skulpturi svi muškarci iz njegove generacije, rođeni u prošlom veku... Drugi autoportret je izvajani majmun sa trakom-oznakom crvenog krsta oko nadlaktice.Ispred sebe ima kutiju za prilog, naravno novčani. Đokić u šali kaže da su u toj skulpturi svi muškarci iz njegove generacije, rođeni u prošlom veku...



Nakon ovako šaljivog uvoda u razgovor, krenuli smo u pretres Đokićevog životnog puta.

Slučajno se rodio u selu Murino u Crnoj Gori jer je njegova trudna mama te 1947. godine išla u posetu svojoj majci i tamo na svet donela Draga i brata mu blizanca Miroljuba. Živeli su inače u Peći, odakle je Đokićev otac. Drago je tamo odrastao, završio osnovnu i srednju umetničku školu.
Priseća se kako su u ono vreme svi bili istog socijalno statusa i bilo je normalno ići na dalje školovanje. Učilo se za vodnika, oficira, išlo se u železničke škole, zanati su bili na glasu. Đokićeva želja bila je Umetnička akademija u Beogradu, a želja njegovog oca vojna, da ima čizme, kapu, šinjel. Tvrdio je Drago da će u umetničku, a otac kako se nikad neće opametiti – ceo život ostaće budala.
– Pričao mi je kako je jedan rođak postao vodnik, drugi otpremnik vozova, sve ne bi li me odgovorio od umetnosti. Uzalud je govorio, imao sam svoju viziju, a to je za mog oca bio veliki šok. Predlagao je i da idem kod kumova, bili su zlatari u Peći, da izučim zanat, postanem zlatar. E tu se kajem što ga nisam poslušao, ne zbog toga što bih se bavio tim poslom, nego što bi mi finoća zlatarskog zanata bila od velikog značaja za vajanje, priseća se vajar.
Akademiju je upisao tek iz trećeg puta, a od 1977. kada je završio akademske studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, radi kao profesionalni vajar u statusu slobodnog umetnika. U jednom od najačih ateljea u ono vreme u Beogradu, stvarao je sa još 15-ak kolega, arhitekata, tehničkih crtača, umetnika... Radili su mnogo za sajmove, banke, dekoraciju Đerdapa... Zarađivali su lepe pare, ujedno uživali u lepoti lagodnijeg života.

– Nećete verovati, još kao student lepo sam počeo da zarađujem, slao sam svojima novac, a i kupio sam kućicu u Beogradu. Sećam se, sedeli smo u Klubu književnika i čujem kako jedna žena priča da prodaje kuću. U pripitom stanju kažem joj da ću ja kupiti njenu kuću. Govorim to, a para, naravno nemam. Ali imam prijatelje sa kojima sedim i koji me poštuju, a i nadam se tada nekom poslu. Tek sam se bio oženio, dobio ćerkicu, živeli smo u nekom iznajmljenom stanu na Miljakovcu. Nisam ženi ništa rekao, nisam nikome. Pozajmim deo para, koliko je tražila za kaparu a ostatak nekako prolongiram na godinu dana. A kućica stara u raspadu, patos propada, katastrofa. Jedino je plac bio dobar i voćnjak, a ja dete sa sela, šta ćeš bolje. Bilo je drugo vreme tada, vreme dobrih, poštenih ljudi, u kafani se sve završavalo. Družilo se i cenilo, sve drugačije nego danas... U međuvremenu, moj otac padne i polomi kuk. Dođe u Beograd kod mene. Već je bio načuo da sam kupio kuću. On kod mene, a tu i moje moje društvo, gužva, pije se. Dok sam kuvao kafu, a on njih pita: –„Jeli bre čija je ovo kuća?”. Oni kažu njegova, misleći naravno na mene. „Kako njegova? Ne radi, nema posao, ne prima platu, kako je njegova, od kojih para da kupi kuću? Svi ste vi lopovi ovde!” Govorio je tako jer je čoveku njegovog kova i vaspitanja to sasvim bio logičan slučaj. Ako ne primaš platu ili ne uzmeš kredit, onda si lopov, tako je na to gledala njegova generacija.


Prva zarada i Amerika
Priseća se kako se sa nekoliko intarzija – slika na drvetu (furniru), na kojima je između ostalog naslikao Sveti Stefan, neku balerinu, pejzaž na moru, uputio do ovog letovališta ne bi li zardio neki dinar.
– Spavao sam u čamcu, preko dana se kupao a uveče iznesem da prodajem na šetalištu. Te, 1966./ 67. godine bilo je stranaca, a za mene je susret sa njima bio misaona imenica. Zaustavi se jedan lik, gleda, gleda i ode. Vrati se u pratnji konobara koji je pomagao u prevodu. Moja cena je bila čista sića. Kupi čovek tri komada, još me i dobro časti preko toga i ode, priseća se. Pomislili smo da kao i svaki početnik, nije umeo da ceni svoj rad, a Đokić kaže da je niska cena bila rezultat straha, ustvari potreba da proda slike kako bi sutradan imao novac za hranu.
– Taj isti kupac, pojavio se ponovo malo kasnije, sa sve slikama i opet u pratnji konobara tumača. Znoj me oblio. Pomislih, što sam glup, što nisam pobegao, sad ću morati novac da mu vraćam, i šta ću posle. Čovek se ustvari vratio jer na tim slikama nije bilo mog potpisa. Uradim to, čak mu i svoju adresu napišem. On ode oduševljen. Posle nekih osam meseci dođe meni pismo od tog mog prvog kupca i to iz Njujorka, sa pozivom da odem tamo da me školuje. Bio sam tada treća ili četvrta godina srednje, nisam znao engleski. Pismo mi je prevela moja profesorica. Otac se tome jako usprotivio i Drago naravno ne ode, iako je stalno kao klinac govorio da će jednog dana otići u Ameriku.
Životne okolnosti, sudbina ili šta već, Đokića su ipak posle nekoliko godina odvele u Ameriku o kojoj je maštao.
– Tome je predhodilo poznanstvo sa Slobodanom Bojovićem čijoj sam ženi u Beogradu pravio portret – poprsje. Bili su prezadovoljni, pokazivali prijateljima i eto meni posla u Americi gde su oni živeli. Dobijem poziv da idem tamo da nekim ljudima radim portrete. Eto šta je sudbina, ponovo Amerika, samo sada Čikago. Napišem ja svoje uslove, tražim pokrivanje troškova povratne avionske karte, boravka, broj portreta, cenu rada... Sve što bi imalo smisla za odlazak i zaradu nekog novca. Sve su prihvatili i poslali mi avionsku kartu. Šta sad? Imam malo dete, žena opet trudna, pred porođajem sa drugim detetom. Nisam znao šta da radim. Presudila je moja supruga rečima: „Koji si ti frajer, dobio si sve, a ti sediš ovde i razmišljaš. Idi čoveče, ako ti nije dobro sedneš na avion i vratiš se.”

I tako je otišao prvi put. Išao je tri puta uzastopno 1989.-1990. i napravio oko 100 portreta. Sponzor mu je bila Sju Keri којa mu je u Njujorku i Čikagu organizovala izložbe, upozmala sa imućnim ljudima, omogućila medijsku pažnju. Nakon intervjua u Čikago santajmsu javio mu se Slobodan Pavlović, naš čovek a američki biznismen. Želeo je da Đokić uradi portrete, njemu, ženi, ocu, majci...
– Kad smo se upoznali, kliknula mi je ideja da ga dovedem u Srbiju. Predložio sam mu da napravi most na Drini kod Bijeljine gde je nekad samo skela bila. Mislim na Pavlovića most koji sada spaja Semberiju i Mačvu. Bila je to moja ideja, neki vid sudbine, ne znam. Pomislim, kad je mogao Mehmed Paša Sokolović, možeš i ti, i kažem to Pavloviću. Čak sam i maketu mosta i celog grada napravio. Sve je to suđeno, negde zapisano.
U Americi je dobro prošao, mada je kako kaže, u to vreme posla imalo i kod nas, bilo je para, narod je vrednovao umetnost. Danas je potpuno drugačije, onaj ko ima, štedi ili ulaže u nešto drugo, a mnogi su i zbrisli u inostranstvo. Sve se promenilo.
–Moje kolege danas jako teško žive. Kad sam negde u društvu, uopšte ne govorim ko sam i čime se bavim, to je kod mene urođeno, ja sam zanatlija, majstor kao moj otac. Tako ja to gledam. Moj otac je bio stolar, bačvar, kaže i pokazuje stolarsko rende, očevu altku koju je kao dete viđao u očevoj radionici. Danas je čuva za uspomenu u svom ateljeu.

Zasmetala nam je njegova skromnost u priči jer slike načičkane po zidovima i izvajani likovi prosto vape da izađu iz ateljea.
– Ne znam da li sam skroman. Vreme i sudbina nose svoje, a pošto je moja prva ljubav bila slikarstvo, a otišao sam u vajare, sada se nekako malo više posvećujem prvoj ljubavi. Slikam i to me ispunjava. Spremam izložbu „Stari zavet”. Mogla bi biti u Njujorku, videćemo, možda i kod nas negde. Stari zavet je najsvetije pismo, najveće pismo i najveća knjiga u istoriji čovečanstva. U slikarstvu se ne možete ponavljati i ja sam rešio da napravim raznolike, originalne slike a sve što je na njima je moja mašta. Do sada ih je 67, a planiram oko 100, možda i neku više.

Sliku Bog stvara čoveka smatra jednom od najboljih slika Starog zaveta koju je do sada uradio.

Za sliku Kovčeg zaveta žargonski kaže da je strašna slika - prikazuje sveti gral napravljen od zlata iz koga je Isus Hrist pio vino, a koji je nestao i nikad nije pronađen.


Kao posebne iz ove garniture izdvaja slike:Izgubljeni sin na kojoj je oslikao oca sa šajkačom koji držeći zastavu plače, vrišti, kuka, dok deca beže iz zemlje... Okolo su neke nemani, stanje kao u našem društvu...; Sveti Ilija na ognjenim kočijama, Stvaranje svetova, Josif i braća u Misiru i dole prikazanu Heruvim na pragu svoje kuće


Izložbe i priznanja
Đokić u zemlji i inostranstvu redovno izlaže od 1966. a prvu samostalnu izložbu imao je 1969. godine u Prištini. Na njegovo umetničko napredovanje u srednjoj školi najveći uticaj imali su profesori Slavko Šćepanović i Mila Rajković za koju kaže da je bila odličan pedagog, ono što je i nabitnije za rad sa decom. Kasnije, kao student izlagao je na Oktobarskom salonu i to vreme pamti po tome što se tada sve vrednovalo, drugačije nego danas. Vrednovao se rad, nije mogao svako izlagati na Salonu. I žiri je bio pošten, nisu palile rodbinske i slične veze, već kvalitet. Od brojnih priznanja kao najdraže i izuzetno priznanje za ceo svoj rad, a da i dalje ne zna ko ga je predložio, ističe to što je decembra 1994. godine Međunarodna komisija umetnosti kritičara i istoričara uključila njegovo ime među najistaknutija imena svetske umetnosti u katalogu "Ko je ko u međunarodnom umetnosti".

Oto Logo
Značajan uticaj na njegovo zanatsko vajarsko usvršavanje u studentskim danima imao je Oto Logo.
– Došao je jedan dan u atelje gde sam tada kao student kod velikog majstora, vajara Veselka Zorića u studiu „A” vajao reljefe za ogromni polijelej za Libertvil za Ameriku. Pitao me je šta sam završio. Rekao sam mu Umetničku školu u Peći. Gledao je i sa čuđenjem me upitao da li sam vajao nekad. Na moj odgovor da nisam, uzvratio je da odlično vajam. Bio sam zbunjen, jer samo sam se trudio da to dobro radim, voleo sam to. Ponudio mi je da kod njega, kao majstora, učim zanat što je značilo: dođeš ujutru, središ atelje, pripremiš alat i jednostavno moraš da radiš. Mimo toga, kad kod njega posla nema, rekao mi je da mogu sa starom ekipom po sajmovima, vašarima i sličnim dešavanjima. On predlaže, a ja mu sumnjičavo kažem da ne znam ni ko je on, još pitam kako da mu verujem. Zaista nisam znao ko je Oto Logo iako je bio u našem komšiluku. A tada, nisi mogao da položiš prijemni na Akademiji ako nisi znao ko je Oto Logo, jer on je uveo modernu umetnost u tadašnju Jugoslaviju. On i Pavle Vasić. I tako počnem da učim zanat i radim kod njega. Počnem od najosnovnijih stvari, od crtanja, vajanja oka, nosa, usta. Dve sam godine samo anatomiju učio. Malo, pomalo to uđe pod kožu, zaista sam napredovao, ne samo u zanatu, nego i u načinu života kakav su oni vodili. Uz njih sam naučio i da popijem po neku čašicu, kako me ne bi zezali da sam provincijalac koji glumi finoću i ne pije. E taj život umetnika, to je, ne još jedna, nego deset akademija. Onda sam već počeo da stvaram neka čudna dela, što je i normalno, jer za nas važi da smo svi pomalo udareni, kaže Đokić.

***Priča o Dragu Đokiću podeljena je u četiri celine koje, svaka za sebe, nose određenu poruku. Uživajte!
By JST On March 14, 2016
Tekst i foto: S. Lučić