Aug 25, 2015

Чачак: Некад конак Обреновића, данас Народни музеј





      Конак Јована Обреновића саграђен 1835. године најстарија је стамбена зграда у Чачку, а у којој се од 1953. године налази Народни музеј. Зграда правоугаоне основе са испадом и диванханом изнад улаза подигнута је у стилу оријентално-балканске архитектуре карактеристичне за период владавине кнеза Милоша. Високи подрум конака има засебан улаз и озидан је каменом, а таванице су од дрвених греда. Поред хола у приземљу су још три просторије, а у једној од њих је богато декорисана пећ. До спратног дела конака где већина соба има декорисану таваницу, а који је некада служио за становање и пријем гостију води дрвено степениште. Према записима, конак је изграђен у веома кратком року. Градња је почела у марту, а већ у септембру месецу исте године Јован Обреновић је набављао стакла за прозоре и алке за врата и долапе што је значило да је радовима дошао крај. Спољну фасаду изнад улаза на југоисточној страни грађевине и између два прозора и дан данас краси грб генерала Јована Обреновића, команданта Моравско-подерињске војне команде. Међутим, господар Јован Обреновић, рођени брат кнеза Милоша је само кратко живео у конаку, негде до 1842. године када је са породицом напустио Чачак у који се више није ни враћао. Конак је касније прво постао седиште Окружног начелства, затим је у њему била смештена жандармеријска чета па школска поликлиника. 



      Коначно, одлуком главног одбора од 30. августа 1952 године, долази до оснивања Народног музеја у Чачку, а прва стална поставка за јавност је отворена баш у конаку Јована Обреновића 1953. године. Од тада па до данас Народни музеј, како нам је рекла Делфина Рајић, историчар уметности и директор ове установе има задатака да сакупља, чува и излаже музејску грађу са територије љубићског, трнавског, таковског, драгачевског и моравичког краја. Запослени у музеју су посебно поносни на три целине сталне поставке чачанског краја: од праисторије до краја средњег века, цркве и манастири чачанског краја и устанци и ратови 1804-1941.
 
 
   

      „Музеј у Чачку је установа комплексног типа за заштиту покретних културних добара на територији Моравичког округа. У свом саставу има: одељење за палеонтологију које је недавно основано, за археологију, историју, историју уметности и конзервацију. Имамо богату библиотеку специјализованог типа, фотографски атеље и водичку службу. Године 1961. из музејских збирки издвојена су савремена дела и тада је формирана Уметничка галерија Надежде Петровић. Музеј има око 20.000 предмета, реализовао је пет научних скупова и има изузетно богату издавачку делатност. Од 1969. године, музеј у континуитету издаје научни часопис од националног значаја. У току 60 година постојања, реализовано је 110 археолошких ископавања”, каже директорка чачанског музеја .

       На крају сазнајемо да Чачани и гости града на Морави редовно могу да уживају и у тематским изложбама, а следећа која је у припреми, јесте изложба „Луло моја сребром окована”. Тема су турске луле а на изложби ће учествовати 24 музеја из целе Србије са својим експонатима.






 

 
Награде
Чачански музеј је добитник значајних признања, међу њима су: Орден републике са бронзаним венцем (1978), Вукова награда(1982.) и Октобарска награда (тада) Општине Чачак 1997. године. Ускоро Очекује се да Народни музеј ускоро добије статус установе од јавног значаја, статус какав ће у централној Србији такав имати само музеји у Прокупљу, Новом Пазару и Сирогојну.






 
 


Културно добро

Од свог настанка до данашњих дана конак је претрпео многе измене и преправке, а велики конзерваторскорестаураторски радови обављени су од 1950 до1953. године. Данашњи изглед конак је добио након још једног обнављања у периоду од 1972–1974. године, а у међувремену је у два наврата (1997. и 2006.) извршено препокривање зграде. За културно добро од великог значаја проглашен је 1979. године.



Текст и фото: Сенка Лучић
***април 2013.

Bremen: Moto i simbol jedne gimnazije




     U parku preko puta gradske hale i u neposrednoj blizini glavne železničke stanice u centru Bremena (Nemačka), nalazi se upečatljiva figura slona, visoka skoro deset metara.
Slon je rad minhenskog vajara Frica Bena iz 1931. godine, a na ovoj lokaciji zvanično je, od strane nemačkog kolonijalnog društva Bremena postavljen godinu dana kasnije kao spomenik svim žrtvama kolonijalne vladavine Nemaca i svih drugih zemalja. Osim što je spomenik, slon je i simbol Gimnazije Herman Beze koju od parka deli istoimena ulica.. Gimnazija je 2005. godine proslavila sto godina postojanja. 


    




 Do izgradnje zgrade u kojoj je Gimnazija danas došlo je zbog toga što su krajem 19. veka postojeći kapaciteti srednjoškolskih objekata sa određenim usmerenjima postali nedovoljni u odnosu na interesovanje učenika za upis. To je bio dovoljan razlog da se 1901. godine raspiše konkurs za dve nove zgrade u kojima će biti gimnazija i srednja škola. Krajem naredne godine počeli su pripreme za izgradnji po projektu koji je pobedio na konkursu za novu srednju školu, a u čijoj su izradi učestvovali Pаul Kranc, Ferninand Keler i Oto Grefel, arhitekte iz Šarlotenburga. Već karajem 1905. u novoj zgradi je počela da se organizuje nastava, mada je zvanično otvoranje tadašnje srednje škole u renesansnoj građevini usledilo u aprilu 1906.godine.






        Zgrada se proteže na spoju dve ulice, a sam ugao osnovna četiri nivoa objekta sa mnogo prozora karakterističan je po bakarnom tornju na tri nivoa. U visinini tornja, pod krovnom kosinom pokrivenom crvenim crepom nalaze se još tri spratne zone što zajedno sa fasadom prepunom ukrasa ovoj zgradi daje skladnu celinu. 



 
Na delu fasade na strani gde je glavni ulaz, a nešto bliže tornju, u kamenu je na latinskom jeziku uklesan moto škole „Non scholae sed vitae” u sličnoj verziji poznate Senekine poslovice „Non vitae sed scholae discimus”. U slobodnom prevodu moto škole je „Ne za školu, nego za život” što je direktna poruka učenicima da u ovoj školi stiču znanje – uče, ne za školu, već za život.




     U toku Drugog svetskog rata zgrada škole je pretrpela manja oštećenja koja su vrlo brzo sanirana. Inače, škola je od osnivanja čak 12 puta menjala ime. Prvobitno je bila samo Srednja škola, a poslednja promena imena desila se 2005. godine i od tada je zvanično Gimnazija Herman Beze. Ime je dobila po učitelju muzike koji je u ovoj školi radio od 1907. do 1933.godine. Njegovo ime takođe nosi i ulica u kojoj se Gimnazija nalazi. Od 1977. ova zgrada je pod zaštitom i prva je školska zgrada u Bremenu koja je svoje mesto dobila na listi kulturnih spomenika. 

Tekst i foto: S. L.
(Posle turneje po Nemačkoj)

Aug 24, 2015

Мокра Гора: Шарганска осмица




***И овог лета актуелно одредиште!!!

 

                  Омиљена посластица посетилаца је комплет лепиња (кајмак, јаја, претоп) у пакету са  киселим млеком. Са истим одушевљењем уживају у качамаку, телетини испод сача и другим ђаконијама карактеристичним за трпезу овог краја.


              
                                                                 ***********
Клепетање вагона на „Осмици”

     „ Проћи ће подоста година, па ће се људи опет сјетити гвогденог пута, те ће се испотекаре обновити овај пут. Само њим до Вишеграда неће путовати путници ради потребе и посла, већ људи од забаве сербез одморишта и уживанције”.
     Од времена (крај 19. века) када је кремански пророк Митар Тарабић изнео још једно у низу својих пророчанстава, до остварења горе наведеног прошло је много година.
Јединственом трасом у Европи, пругом уског колосека просеченом кроз мокрогорску котлину и падине Шаргана, окружене планинама Таром и Златибором, а чији се настанак везује за почетке српског железничког саобраћаја, од 1925. па све до фебруара 1974. године крстарио је популарни „Ћира”.
     Тарабићево пророчанство почело је да се остварује новембра 1999. године када су отпочели радови на реконструкцији и ревитализацији старе „Осмице”.
Коначно од септемба 2003. године, на релацији Мокра Гора - Шарган Витаси и назад, на делу пруге која је некада била жила куцавица и веза Европе са Јадранским морем, поново је почео да саобраћа воз. Од тада су „људи од забаве сербез одморишта и уживанције” постали главни посетиоци Мокре Горе и путници у вагонима на историјски значајној, данас веома атрактивној музејско - туристичкој прузи „Шарганска осмица”.
  Радним данима, а посебно викендом у периоду од априла до краја октобра када собраћа музејски воз „Носталгија”, у почетној станици Мокра Гора све врви од путника. Од прве пиштаљке за полазак воза, клапарање вагона уском пругом кроз планинске усеке и чаробно природно окружење изазива одушевљене туриста. Како и не би кад је пружно растојање од близу 16 километара до станице Шарган Витаси „обојено” мраком чак 22 тунела, пре, и после којих лепотом у пуном сјају дневне светлости осваја чаробна лепота природе. Укупна дужина тунела на Осмици износи 5.446 метара, а најдужи је Шарган са 1.667 метара. Пруга прелази преко пет мостова, а најдужи од 45 метара је на реци Камешини. У току вожње у вагонима се са разгласа чује презентација о прузи и објашњења о занимљивостима у окружењу, али је често надјачана хуком воза и носталгичном буком вагона...


      Прву прилику за двадесетоминутну паузу уз напуштање воза, освежење или сређивање утисака путници „Носталгије” имају у станици Шарган Витаси, месту одакле се некада путовало даље у правцу Сарајева и Дубровника. У повратку, воз се на кратко зауставља код стајалишта Крст како би путници са видиковца осмотрили део пружне трасе у облику броја осам којом је превазиђена висинска разлика између Мокре Горе и Шаргана. И све то под „пиштаљком” и будним оком професионалног, изнад свега љубазног возног особља, расположених да у сваком тренутку туристима буду на услузи. Осмичарење се наставља до станице Јатаре, прелепо сређено одмориште са рестораном поред, и видиковцем изнад саме станице. Следеће кратко заустављање је у станици Голубићи карактеристичној по празној станичној згради са једне и видиковцу са друге стране пруге. Са овог места поглед пуца на долину у чијем средишту се протеже село Мокра Гора, леву страну предела краси Скулова воденица у приватном власништву, а десну, на брду Мећавник „Дрвенград” Емира Кустурице.
Последње заустављање на крају вожње је на видиковцу Луди камен, код камена љубави са прелепим погледом на извориште лековите воде Беле воде, препознатљиво по цркви Св. Јована Крститеља. До ове локације у бизини насеља Мокра Гора може се доћи аутомобилом или лаганом шетњом трасираним пешачким стазама кроз аутентичан амбијент.



Станица „Носталгије”
На релацији Мокра Гора – Шарган Витаси – Мокра Гора воз ће саобраћати свакодневно у два редовна термина 10.30 сати и 13.25 сати, а до краја августа туристима је на располагању редован полазак у 16 сати и 10 минута. Вожња траје са паузама траје око 2 сата и 25 минута. Деца до шест година имају бесплатну вожњу, одрасли плаћају 600, а за децу од шест до 14 година возна карта износи 300 динара.


Почетна станица
На путни правац до Мокре Горе усмерава табла за искључење десно са пута Ужице-Златибор, одмах после вароши Мачкат. Добар и „повозит” пут води кроз села Шљивовица и Кремна, и поред обележене станице Шарган Витаси. На близину крајњег одредишта указује табла за етно-село „Дрвенград" на Мећавнику, након које пут води преко пруге право у село Мокра Гора испред саме границе са Босном и Херцеговином. За паркирање су одређене две локације. Прва поред главног пута одмах после сеоског гробља. Друга је на самој станици Мокра Гора у близини благајне, ресторана и коначишта, а до ње се стиже после вожње од неколико стотина метара даље од првог паркинга.


Јатаре и Голубићи
За разлику од прошлих времена кад су се у станици Јатаре возови само укрштали и напајали водом, и на којој никад није продата ни једна карта нити је неки путник сишао или се попео на воз, данас је ово права оаза за уживање, како у природним лепотама, то и у богатој ресторанској, а у летњим вечерима и пријатној музичкој пунуди. За разлику од осталих станичних зграда, једино она у Голубићима изгледа напуштено. Разлог није немар, већ је као објекат новијег датума на неки начин украс локације на којој је направљена за потребе снимања филма „Живот је чудо”.