Stara planina

Vinski lavirint u Beogradu

Топлодолска река: Српски Колорадо

Perućac: „Mramorje” nije zaboravljeno

Vodenica poštenja

Воденица поштења

     „Воденица ради, има и брашна” стоји читко исписано на табли поред Лозничког пута, а стрелица усмерава на краћи пут у правцу корита реке Обнице, у селу Причевић. Јединствена је то прилика за куповину брашна, јер воденице у Србији полако нестају, одлазе у заборав... Брашна има, а има воденица и врло интересантног воденичара и за данашње време невероватан систем пружања услуга и трговине „на поверење”. На то указују и поруке истракнуте на улазу, као и у самој у воденици.

     Воденичар је Драган Живановић, индустријски радник металске струке, својевремено каже, у „Крушику” (Ваљево) радио. Овим новим послом бави се 22 године, од када му је комшија, сада покојни Бошковић Милосав, звани Ђеда, који је имао две воденице али није могао да меље у обе, понудио да почне да ради у једној... У почетку је Драган прихватио посао из радозналости, а сада у Ђединој воденици ради из велике љубави. „Вршим услуге народу, а то је истовремено захвалан и незахвалан посао. Ако радите тачно, квалитетно и поштено, то је захвално, обрнуто врло је незахвално. Изабрао сам прву варијанту и надам се да је обављам успешно, јер се обим посла из године у годину повећава. То је показује да радим по вољи муштерија”, каже воденичар. Ово је стари занат који полако изумире, али му Драган даје нови живот без обзира на то што је посао тежак... Прошле године оборио је рекорд, самлео је 57 тона и неко кило жита више, а ове напада тај рекорд.

     Причао нам је како је зими најтеже, кад на минус 15 све заледи и када силази под воденицу да обија лед, кад све пршти по њему... То га је и окалило, никад се није се накашљао, а све тешкоће оду у други план кад види задовољство људи који овде свраћају...

     Пре четири године увео је морални вид трговине... Како у близини има окућницу и друге обавезе, дешавало се да не може увек бити присутан у воденици, а није желео муштерије да остави на цедилу, без брашна. Прво је на воденицу закачио поруку „Ако је воденица отворена, а мене нема потражите ме у викендици иза воденице”. Комшију, настањеног у њој задужио је да све пропрати. Брашно размерено, по два кила (120 дин) у кеси... Кад је комшија морао да оде на неко време у Београд јавио се нови проблем, порука би тада била дезинформација. Сетио се нове идеје: „Узмите сами и оставите новац”. О својојо идеји поразговарао је са једним свештеником, који му је рекао „да то није његова идеја, већ божија, реализована преко њега и да буде сигуран да га Бог чува. И ако неко одлучи да украде Бог ће га казнити...” Воденичар је у почетку остављао пет кеса брашна. Први пут две кесе мање, али новац стоји... И тако је кренуло. Кесе су одлазиле, затицао је новац, али и поруке различитог садржаја што га је навело да 10. јуна 2007. године отвори књигу утисака. Показао нам је занимљиве редове различитих знаних и незнаних људи: „Јединствена идеја, јединственог човека, јединствен амбијент”; „Чико, ево вам за пиво, узели смо брашно”; „ Прошао сам пола Европе, али овакву услугу нисам добио...” Док нам је објашњавао како због тога књига утисака за њега има непроцењиву вредност, показао нам је цедуљу са поруком која га је сачекала у воденици дан пре наше посете. Човек је узео брашно, није имао ситан новац, свратиће сутра... Може бити... И било је баш у моменту кад смо се спремали да кренемо. Раситнио Обрад паре и свратио поштено да плати...

  

Пуцкетање ватре и прокуле

    Објаснио нам је Драган како изгледа процес млевења жита, сејања и мерења брашна, показао благајну–дрвену кутију (поклон пријатеља) на којој је угравирано „Живот и поверење само се једном губе”. Угостио нас је у маленој соби у задњем делу воденице. У углу шпорет на дрва у коме као веверица, воденичар „штека” слаткише, у рерни чува новине... Ту су још сто клупа и неколико столица, тек да се смести шест, седам гостију... Доводе их пријатељи, а у свакој гарнитури Драган једног задужи да буде капитен екипе. Окупљају се зими после шест сати. Воденица ради свој посао, а док у маленој соби пуцкета ватра заједно уживају у домаћим мезелуцима: врућа проја, сир, кајмак, чварци, прокуле (купус из земљаног лонца), и на крају тулумбе као посластица.

  

Живановић-Далипагић

     Више пута у разговору помиње Зорана, пријатеља који му је приредио велико изненађење и у воденицу довео ТВ екипу и прослављеног кошаркаша Дражена Далипагића Прају. Зашто баш њега? Многи нашег воденичара знају као Далипагића, јер је годинама, радећи у Крушику његов радни простор био декорисан исечцима из новина, искључиво везаним за његовог идола... Због тога су га и прозвали Далипагић, а и сам се често тако и представљао, осим када се са својим миљеником упознавао. Била је то његова животна жеља, а остварена је у воденици чије зидове сада, између осталог, красе заједничке фотографије... Живановић је велика је причалица, прича брзо и лепо. Каже да је пред Прајом био поприлично збуњен али је ипак успео да му преприча део утакмице Босна- Партизан на шта је Далипагић био затечен, јер се Живановић боље сећа детаља него и он сам. Поносно нам је показао лопту и мајицу Партизанову са бројем 15, поклон који је добио том приликом...

Župska berba

Средњевековна Србија на длану - „Парк минијатура” Деспотовац

                                  Средњевековна Србија на длану

Необичан парк минијатура у близини Деспотовца осмислио је и подигао Миленко Илић

     Одмах после првог километра по изласку из Деспотовца у правцу Ресавске пећине, са леве стране пута кроз неколико редова кукуруза, назире се необичан комплекс за какав случајни пролазник никад не би ни претпоставио да уопште постоји у Србији.

  

       Раваница,  Манасија, Каленић, Велуће, Жича, Студеница, Сопоћани, Градац, Милешева, Петрова црква, Грачаница, Дечани…

Све на једном месту, на неких тридесет ари земље, само знатно мањих димензија (1:17) у односу на величину светиња у реалности, и окружене макетама старих српских кућа.

      Простор где сетренутно налазе, његов идејни творац Миленко Илић на звао је „Парк минијатура” што стоји и на табли покрај главног пута која усмерава на плац где је средњевековна Србија видљива као на длану. Четири године је Миленко радио, правио минијатуре наших најзначајнијих грађевина, да би дошао до фазе приказивања јавности. Сада је у трећој сезони, а почетком сваке у парку је нешто ново. Поред сваке грађевине табла са основним подацима што може бити одличан едукативни полигон за млађе генерације а и за оне мало старије, што да не....

      А све је кренуло, присећа се наш домаћин од идеје, инспирисане табелом најзначајнијих грађевина Срби је изкњиге Душана Комлушког. Табела од неких 35 објеката, а шта ми имамо значајније од сакралних објеката. У парку тренутно нема Пећке патријаршије, Хиландара, Ђурђевих ступова, а нема их због пројеката и због тога што се све ради у кругу породице и од сопствених средстава.

     „Парк се затвара 1. новембра и тада почиње припрема, набавка пројеката и материјала за нове поставке и израда макета како би почетком априла све било спремно за старе и нове посетиоце. Народ свраћа, али не у мери колико би могли, на рочито ако се има у виду да бројни аутобуси са туристима језде поред ове локаци је до Ресавске пећине. Доста је индивидуалних посета оних који овуда прођу путујући у планину, много је младог света, сврати понека ђачка екскурзија и сви буду изненађени и одушевљени виђеним”, каже Миленко Илић. Додаје и да је поку шавао да „прави причу” и контакте са агенцијама али ... Ово је Србија, као да немају слуха да на овом месту народ може да види и понешто научи о светињама испред којих ће једног дана, на неком новом путовању стварно стајати...

     „За мишљено је да на једном месту и из неке друге перспективе људи доживе српске вредности. Цео простор је освештан. Ушао сам у ово срцем и душом, новац је у неком другом плану”, каже Илић уз нагласак да је новац наравно неопходан за даљи развој парка. Он иде полако, не жели да улази у креди те и сличне комбинације а док се нешто не промени, у ширење парка улагаће само новац зарађен од улазница. А цене улазница приступачне, за одрасле 100, децу 50 или бесплатно а за групне посете постоји попуст.

      Сазнајемо и да су овде свраћали бројни амбасадори, људи из наших министарстава и бивали одушевљени. Нудили кредите... „Али не хвала, јер не зна се како ће се ствари одвијати” одлучан је наш саговорник.

Уживање, веродостојност и сувенир

     Црква светог Петра и Павла једна му је од најдражих макета,

али је за припрему и израду била врло тешка. Примера

ради Грачаницу је радио осам месеци. Ужива у своме послу

и све ради студиозно, толико да су пред његовим радовима

и добри зналци архитектуре и историје уметности остајали

на неки начин неми при покушају да провере да ли су реплике

веродостојне оригиналу...

     У склопу парка је и малена сувенирница у којој су изложене

макете скоро свих наших манастира, што је реткост и у

манастирским продавницама. У чему је проблем, ко то зна?

Важно је да их има овде... А има их јер Миленко уједно ради

и основни модел, по коме други људи даље раде калупе и

баве се производњом.

Још три године рада

      У почетку су га у крају гледали као чудака, мала је ово

средина, али некако су се све навикли. За сада му је

меродавна књига утисака, а и време ће показати. У

глави има слику како овај простор треба да из гледа, а

за то му је потребно јошоко три године рада. После

тога планира да се шири, а то значи следеће.

„Појавило се неколико општина које желе оваквим

садр жајима да обогате своју туристичку понуду. Не

да тамо на прави нешто овако, него да се Парк минијатура

пресели на њихову територију”, рекао је Илић.

Текст и фото: Сенка Лучић

Објављено 07. 09. 2011. Политика / додатак Путовања 

  

****У жељи да чујем шта се у међувремену дешавало и шта има ново, поново сам контактирала Миленка. Ево шта ми је одговорио:

     – Шта се променило? Ниста спектакуларно, осим што сам старији и богатији за много више искустава. Шалим се, нараво. Богу хвала, с обзиром да је криза у земљи све већа, код мене из године у годину посла је све више. Србија је ово! Прво те меркају хоћеш ли опстати па после тога све креће...  Кредите нисам узимао, што се показало као исправна одлука. Нисам прихватао ни „комбинације” са људима и установама,  а и то се показало добрим. Једино што бих окарактерисао као лоше, јесте то што нико око мене неће да прода земљу, али, козна, вероватно је и то због нечега добро. Што се тиче поставке она је богатија за следеће макете: Пећке патријаршије, Богородице љевишке, цркве манастира Хиландар, цркве Светог Николе манастира Бања и Ђурђевих Ступова. Паднеш, подигнеш се, идемо даље.

Велики поздрав.

                       

Миленко Илић

24. 03. 2014. године.

Требиње: За око, душу и будуће време

Manastir Drenča

Не живи човек само о хлебу, него о свакој причи

     Не тако велика порта манастира Дренча недалеко од Александровца, простире се између сеоског пута и Дреначког потока и слободно речено, састоји из две целине повезане само са две уске стазе поплочане каменом. Црква Ваведења пресвете Богородице, дрвени звоник и конаци (у изградњи) налазе се десно испод пута, а на левој страни су релативно скромне монашке одаје испред којих нас је дочекала мати Фотина, игуманија манастира. Овде је две године и неки месец више, а поред ње ту су још монахиња Параскева и искушеница Александра.

Угостиле су нас на веранди са ниским дрвеним клупама и столицама, где и саме проводе пуно времена. Долази народ у посету, долазе и да се моле… И једни и други, домаћи и солидан број странаца, поседе мало на веранди са које се пружа леп поглед на цркву и једноставну порту. Разговори увек интересантни, питања разнолика…

     „Тло је овде било доста ниско, видео се Дреначки поток, а пре извесног времена терен је насут, ниво је подигнут скоро четири метра. Ваљало би кад би се обала урадила утврдо. Најпречи нам је потпорни зид до пута, јер свака киша овде је поплава, спира и наноси блато у двориште, а земља изузетно масна, тешко је очистити. После кише, на колена, четку у руке па чишћење… Плочицу по плочицу”, прича је кроз коју су хтеле полако да предоче проблематику терена и уведу нас у причу о значају манастира. 

     „Дренча је први манастир из ресавске школе, тако да је био узор за Лазарицу, Раваницу и  све манастире који су настали касније. Овде је почела по лепоти препознатљива камена пластика, први пут се појавио и мотив ужета (преплет), а рељефно обрађен камен коришћен прво овде, касније је у много већем и интересантнијем обиму заступљен на Лазарици, такође и у манастиру Наупара који је у то време био метох дренчански. Ово је била дворска црква кнеза Лазара док се зидала Лазарица у Крушевцу, а у Дренчи се код архиепископа Данила трећег васпитавао Стефан Лазаревић. Што би данашњи народ рекао, овде је био „универзитет”. Због тога је Стефан био најпаметнији човек у Европи у оно време. Ништа му није било страно, ни водовод ни канализација…Рецимо, Манасија је претрпела опсаду од три четири месеца без икаквих последица само зато што је он имао слуха да све уради како треба…Васпитан је у Дренчи, па видите каква је Дренча била во времја оно…” речи су игуманије Фотине.

     Пренела нам је и причу о постојању виновода од Лукаревине до манастира и објаснила да је манастир некад био изузетно богат, а сва села и велики виногради били су уз Расину и у његовом поседу. Отуда тумачење да су монаси грожђе цедили горе у појатама, а вино до манастира транспортовали кроз виновод. Званично то још нико није потврдио, као што још нико није званично потврдио чији су остаци (женски костур) сахрањени у цркви слеве с тране. Само је Влада Петковић писао да је то царица Теодора… Све то је изузетно битно и вероватно би могло да се утврди само кад би неко превео турске списе, то историчари боље знају” гласна су размишљања игуманијина.

     Кратка, пријатна тишина, као да се наместила да кроз прлепо неговано цвеће окачено о настрешницу веранде, направимо још неки смимак светиње испред нас. „Можете да сликате до миле воље, а кад исликате онда ћемо разговарати о тарифи” нашалила се мати Фотина, додавши да „ако је сликање кроз цвеће онда тарифе нема”. Потом је спонтано подигла руку показујући нам ливаду у брду изнад пута одакле је најлепши поглед на манастир. Разумели смо поруку али по договору и одложили за следеће виђење. На тој истој ливади, само мало ближе путу поређане су кошнице са пчелама о којима брину и убирају мед што им је како кажу један од извора прихода.

     А чиме ће један манастир да се бави, зависи много од тога ко је у манастиру и да ли је у изградњи или не. Како у Дренчи немају имање, тек мали повртњак у порти за сопствене потребе, углавном живе од прилога и доста труда улажу на рукодељу. Поред меда, праве ликере, сокове, ракију, вино, ајвар, пинђур…

     Све, не би ли дошле до неког динара, због чега их је посебно обрадовала вест да ће ускоро у центру Александровца локална туристичка организација отворити сувенирницу, где ће и њихови производи бити у продаји.

 

Некад и сад

     Изградња манастира Дренча у народу познатог још и под именом „Душманица” везује се за период 1351-1355. годину. Након великог страдања 1454. године од стране турске војске, крај Дреначког потока остале су само рушевине. И тако све до 1952. године када је започета прва обнова, односно 2002. када су радови озбиљније настављени. Освећењем цркве посвећене Ваведењу пресвете Богородице на други дан Васкрса 2009. године, манастир Дренча наставља да живи.

Енергетска бомба

    Тек неколико метара испред нас, једна до друге, сунчале су се флаше и тегле различитих величина и садржаја: кантарион у маслиновом уљу, нова тура ликера од купине (експериментално), у великим флашама од малине и још неке воћке убачене у ракију. Објасниле су нам да флаше тако одстоје четрдесет дана што је оптимално време да се природним путем добије здрав и квалитетан напитак. У мед стављају суво и језгровито воће, што је како кажу, енергетска бомба и посебно добро у време поста. Верују да ће једног дана створити услове да саме природно суше воће, јер од мештана који имају своје воћњаке у сезони добијају велике количине воћа. До тада, без обзира што кубуре са амбалажом и пласманом, наставиће да праве здраве производе, првенствено природне воћне сокове без конзерванса који могу дуго да стоје. А то дуго, значи док се не попију…

Ликер од дрењина

     Предложиле су и да пробамо ликер од дрењина, јер како рече игуманија „тај још пробали нисмо, такав праве само у манастиру Дренчи”. Што да не, али пробаћемо неки други пут, пошто се испоставило да га тренутно више нема… Нема више ни дрењина као што је некад било, због чега сада иду на Козник и ручно их беру. Ликер од дрењна је њихов бренд и ко год дође, хоће да проба или понесе, тако да, колико је добар, оно мало што направе брзо оде. Као замену послужиле су ликер од купина.

Konavovski dvori pored reke Ljute

Bajina Bašta: Reka duga kao godina

Река дуга као година

Врело од извора до ушћа у Дрину тече тачно 365 метара

     У понуди општине Бајина Башта, река Дрина и све што има везе са њом, упорно држи прво место на листи туристичких производа. Због тога је ваљда „Дринска регата” као једна од највећих манифестација у овом делу Србије, најбољи начин за промоцију краја. То у пракси, из године у годину за резултат има повећање броја посетилаца.

     Поред Дрине, многобројни туристи у летњим месецима опседају језера Перућац и Заовине, као и планину Тару. Задржаћемо се ипак поред воде, у насељу Перућац удаљеном од Бајине Баште неких десетак километара и опет у близини Дрине. Разлог река Врело у народу већ прихваћена као река „Година”, због тога што од извора до ушћа у реку Дрину тече тачно 365 метара, исто колико дана у години има. Без обзира на овако кратак ток Врело има све карактеристике озбиљне реке. А то према речима Бранка Стевановића директора Спортско-туристичког центра Бајина Башта, значи, дапостоје три мостића, воденица и једна од најстаријих мини хидроелектрана у Србији.

     „Оно што је интересантно, река настаје на висоравни, на митровачком платоу, на надморској висини од 1000 метара, где настаје Перућачко врело. Постоји прича да су на том месту у време киша убацивали боје које су се касније појављивале у Перућачком врелу, што указује да река Врело настаје на митровачком платоу. Температура воде је константно око 12 степени, а у самој реци има поточне пастрмке која је поред телетине испод сача, препознатљив специјалитет овог краја”, објашњава Стевановић.

     Пастрмку димљену на ужички начин служе у ресторану „Врело” ушушканом међу стабла јове и бреста изнад самог водопада високог око 30-так метара, где се река Година обрушава у Дрину. У близини је и рибњак, тако да целокупан призор за очи (и стомак) изгледа потпуно очаравајуће, исто као и поглед на водопад али са Дрине.

     http://www.politika.rs/rubrike/putovanja/Reka-duga-kao-godina.sr.htmlИ то је између осталог повод за долазак у овај крај, а ко једном дође увек се враћа. За дуже боравке на располагању им је смешта у вили „Дрина” или у ауто кампу на ушћу Врела у Дрину, а на Перућачко језеро одлазе на купање и неке друге видове активног одмора. Боравак искористе и за посету локалитета „Мраморје” са надгробним споменицима из 14. и 15. века, удаљеног неких стотинка метара од ресторана, које ће бити тема у неком од наредних бројева.

С. Лучић

објављено: 27.08.2011.

Velika Plana: Etno selo „Moravski konaci”

Aleksandrovac: Koznik-grad vitezova

http://www.politika.rs/rubrike/putovanja/Koznik-grad-vitezova.sr.html

Александровац: Весели жупски рингишпил

Srednjevekovni grad Grabovac

Osečina: Crkva u obliku slova „O”

Osečina: Tešmanov konak

Тешманов конак

Упознати Осечину, бар централни део вароши и није толико тешко и могуће је све видети у року од два сата лагане шетње. Већи изазов је поћи у обилазак околине где свака локација доноси изненађење, подразумева се и нову причу. Намера нам је била да видимо Тешманов конак у селу Баставу, а до тамо већим делом води асфалтни пут (правац Пецка), а након искључења са главног, следи вожња стрмим, у општинској режији скоро проширеним и насутим путем. Све укупно десетак километара. Друштво на овом путешествију правиле су нам средњошколке Валентина Симић, Теодора Симић и Марија Весић, ученице туристичког смера Економске школе у Осечини. Имајући у виду да им је ово први одлазак до Тешмановог конака, а да су у време наше посете обављале праксу, одлично су се показале. До одредишта смо стигли без грешке, а добродошлицу нам је пре домаћина пожелела Теа, жута куца која је касније била наша извидница у тумарању по имању Солдатовића.

„ Тешман је конак изградио 1835. године, јер му је 1834. године кнез Милош најавио долазак у госте. Морао је брзо да направи кућу која није смела да буде већа од Милошеве, да не буде љубоморан. Направљена је за десет месеци, потпуно ручно, чак и сваки ексер... Тешман се борио против Турака и кнез Милош је у сваком погледу на њега озбиљно рачунао...” рекла нам је Штефанија Солдатовић, удовица једног од браће Солдатовић, наследника имања.

Откључавајући велики катанац на улазним вратима направљеним 1917. године, објаснила је како већи део намештаја из оног доба није у конаку. Примера ради однет је бечки салон, непроцењиве вредности, сав у дуборезу и плишу, са канабеима... Срећом, сачувана је једна прелепа и ретка спаваћа соба изузетне вредности. У предњем делу две гостинске собе, у једној је спавао кнез Милош ... У задњем, собе за породицу а Тешманова је била многочлана и у кући је увек врвило од много народа. Осим класичног ходника, собе повезује оџаклија где се ложила ватра и кроз четири отвора загреване су собе, а горе су сушили месо, сланину.  „Тешманов конак једини је у Србији са оџаклијом и по томе је познат. Нажалост, од четири једнаке пећи за грејање соба донете из Беча сачуване су само две...”, казала је наша домаћица. Она живи у Шапцу, а лети у Баставу проведе око четири месеца да дочекује народ.

У другом делу показала нам је место где је некад био излаз (тераса и степениште) на другу страну дворишта, који је са унутрашње стране зазидан након погибије Тешмановог прадеде. Споља, изнад улаза у подрум и даље постоје врата... Показала нам је и вајате, сачувану подрумску опрему, млекар, фуруну за хлеб, пушницу за месо, некада највећу сушницу за шљиве у Србији...

„Имали су Солдатовићи некада огромно имање, коње и сву могућу стоку, велики број радника... Иначе, Тешман је 1832. ослободио Крупањ од Турака, пише у књигама. Био је он и судија, начелник целог окружја подрињског, ћата му је читао предмете, а он је судио” испричала нам је водећи нас до зграде суднице. Недалеко од ње, још једна зграда, по изгледу слична старој цркви у Осечини, за коју нам је Штефанија рекла да је капелица у којој се, боравећи овде и кнез Милош редовно молио. Нажалост у унутрашњост нисмо улазили, празна је и у њој има пухова на које упозорава наш верни чувар Теа…

На крају закључујемо да комплетно имање изгледа помало запуштено и дивље. Имајући у виду да је окућница сврстана у споменике од великог значаја, остаје нада ће се једног дана изнаћи средства да се све мало „утегне”. У то верује и Штефанија истичући да су људи из Завод за заштиту споменика културе прошле године средили судницу, а ових дана требало би да сређују пушницу за месо.

Текст и фото: Сенка Лучић

CEDEF: Pobednici konkursa

Na konkursu CEDEF-a novinarka osvojila putovanje u Beč

24.06.2011 15:38:00

Nagradni novinarski konkurs za najbolji prilog na temu: „Prozori, prvi korak ka energetskoj efikasnosti” okončan je juče, 21. juna, svečanom dodelom nagrada novinarima u Medija centru.

Konkurs je organizovao Centralno-evropski forum za razvoj – CEDEF, u saradnji sa Agencijom za energetsku efikasnost Republike Srbije i kompanijom REHAU. Pobednik konkursa je novinar lista Politika Senka Lučić čiji je prilog “Dobar prozor – velika ušteda” dobio najviše ocene od strane stručnog žirija. Nagradu pobednici obezbedila je kompanija REHAU a nagrada je studijsko putovanje u Beč.

Ovom prilikom nagradne plakete dobilo je još sedam novinara čiji su prilozi visoko ocenjeni od strane žirija. Plakete su dobili: Željko Stanković - e-magazin Ekologija, Zoran Panić i Igor Jovanović – BETA, Zorica Lešović Stanojević – Čačanski glas, Mladen Vuksanović – Zelene vesti, Dragan Kolarov - Green Magazine i Aleksandra Božović – RTS.
Konkurs za novinare raspisan je u februaru mesecu sa ciljem podizanja svesti javnosti i privrede o značaju prozora, kao prvog i jednog od najlakših koraka u energetskoj efikasnosti. Konkurs je bio otvoren do 30. maja a tema prozora kao prvog koraka ka energetskoj efikasnosti izazvala je zavidno interesovanje javnosti.
Predsednik žirija za ovaj konkurs bila je Ružica Vranković novinarka RTS, pobednica prethodnog konkursa koji je CEDEF organizovao. Ostali članovi žirija bili su: Jelka Jovanović, potpredsednik NUNSa, Petar Jeremić, predsednik IO UNSa, dr Miodrag Mesarović, generalni sekretar Komiteta Srbije Svetskog saveta za energetiku, dr Dimitrije Lilić, Agencija za energetsku efikasnost Republike Srbije, Predrag Vasiljević, rukovodilac prodaje kompanije REHAU i Ana B. Bovan, predsednik CEDEFa.
Prilikom razmatranja priloga žiri je procenjivao doprinos podizanju svesti javnosti i privrede o značaju prozora u energetskoj efikasnosti, ali nije zanemario ni opšte novinarske kriterijume, kao što su kreativnost, originalnost, etičnost, kao i doprinos pozitivnim promenama u društvu.
Predsednica žirija Ružica Vranjković izjavila je ovom prilikom da kroz novinske članke, televizijske priloge i emisije treba pomoći građanima da uštede energiju. “Tačno je da to košta, ali se u situaciji opšteg poskupljenja energenata to sigurno isplati”, istakla je Vranjković.
CEDEF je ovom prilikom objavio i otvaranje novog nagradnog novinarskog konkursa koji se sprovodi u saradnji sa Agencijom za energetsku efikasnost Republike Srbije a pod pokroviteljstvom kompanije Holcim.

http://www.cedeforum.org/pobednici_odrzanih_konkursa.html

22. 06. 2011

Izvor: CEDEF

Novinarka osvojila putovanje u Beč

Preko prozora do Austrije

Nagradni novinarski konkurs za najbolji prilog na temu: „Prozori, prvi korak ka energetskoj efikasnosti” okončan je juče, 21. juna, svečanom dodelom nagrada novinarima u Medija centru. Konkurs je organizovao Centralno-evropski forum za razvoj – CEDEF, u saradnji sa Agencijom za energetsku efikasnost Republike Srbije i kompanijom REHAU.

Pobednik konkursa je novinar lista Politika Senka Lučić čiji je prilog “Dobar prozor – velika ušteda” dobio najviše ocene od strane stručnog žirija. Nagradu pobednici obezbedila je kompanija REHAU a nagrada je studijsko putovanje u Beč.

Ovom prilikom nagradne plakete dobilo je još sedam novinara čiji su prilozi visoko ocenjeni od strane žirija. Plakete su dobili: Željko Stanković - e-magazin Ekologija, Zoran Panić i Igor Jovanović – BETA, Zorica Lešović Stanojević – Čačanski glas, Mladen Vuksanović – Zelene vesti, Dragan Kolarov - Green Magazine i Aleksandra Božović – RTS.

Konkurs za novinare raspisan je u februaru mesecu sa ciljem podizanja svesti javnosti i privrede o značaju prozora, kao prvog i jednog od najlakših koraka u energetskoj efikasnosti. Konkurs je bio otvoren do 30. maja a tema prozora kao prvog koraka ka energetskoj efikasnosti izazvala je zavidno interesovanje javnosti.

Predsednik žirija za ovaj konkurs bila je Ružica Vranković novinarka RTS, pobednica prethodnog konkursa koji je CEDEF organizovao. Ostali članovi žirija bili su: Jelka Jovanović, potpredsednik NUNSa, Petar Jeremić, predsednik IO UNSa, dr Miodrag Mesarović, generalni sekretar Komiteta Srbije Svetskog saveta za energetiku, dr Dimitrije Lilić, Agencija za energetsku efikasnost Republike Srbije, Predrag Vasiljević, rukovodilac prodaje kompanije REHAU i Ana B. Bovan, predsednik CEDEFa.

Prilikom razmatranja priloga žiri je procenjivao doprinos podizanju svesti javnosti i privrede o značaju prozora u energetskoj efikasnosti, ali nije zanemario ni opšte novinarske kriterijume, kao što su kreativnost, originalnost, etičnost, kao i doprinos pozitivnim promenama u društvu.

http://nuns.rs/info/news/15109/novinarka-osvojila-putovanje-u-bec.html

Manastiri na evropskim putevima kulture

Манастир Градац

     Културно наслеђе Србије, односно манастири Жича, Студеница, Градац, Ђурђеви ступови и Сопоћани налазе се упрограму „Главни културни пут Савета Европе” који под именом „Трансроманика” спаја и промовише европско наслеђе романичког периода. Европска културно туристичка рута „Трансроманика” покренута је у Немачкој 2003. године, а Србија је званично укључена новембра 2007. године.

     Према речима Милана Младеновића директора Туристичке организације Краљева, иза кандидатуре и позиционирања наших манастира на листу европских путева културе стоје Туристичка организација Србије и Министарство културе и они плаћају чланарину за овај програм у укупном износу од 10 хиљада евра на годишњем нивоу.

     „На овом путу нису само манастири, већ и око 60 културно историјских споменика 11 земаља који садрже елементе романике (12 и 13 век). У плану Савета је покретање и специјализованог магазина „Трансроманика” где ће свака земља добити десет страна које ће уређивати, што је још један вид промоције. Постоји и посебна сигнализација, као и програм обуке лиценцираних водича за овај програм. Ово је добар туристички производ и у Србију може довести много више страних туриста него што их је било до сада. Овај културни или манастирски вид туризма, представљен кроз путеве Трансроманике већ даје прве резултате и све је више странаца који долазе у долину Ибра и диве се нашем културном благу. Романички стил не представља једнострани утицај запада на културу Србије. Богородичина црква у Студеници спада у оне споменике културе за које се због низа оргиналних решења може рећи да је оргинална и јединствена. Пластика Богородичине цркве као целина,не представља копију ни једног споменика културе из ранијег периода и такве се аналогије узалуд могу тражити. Манастир Студеница је један од најзначајних споменика романике на просторима целе Европе. Романички стил је једним делом настајао и стваран у немањићкој Србији…”, каже Младеновић.

 Петрова црква

    Стиче се утисак да су преко културног пута Савета Европе о овој причи боље упознати странци, а да је нашим туристима она ипак недовољно позната иако су наши учесници у програму до сада заиста уложили велики труд у израду мапа, а посебно видео монографије „Трансроманика” где сваки од поменутих манастир прати кратка прича. У сарадњи са манастирима уследила је израда сажетих писаних брошура за сваки манастиру понаособ и остаје само нада да ће се и туристи са наших терена покренути, а да ће и домаће туристичке агенције коначно препознати значај овог пута и уврстити га у своју понуду.

------------------------------------------------- 

Романички елементи

     „Романички стил препознатљив је на спољашњем изгледу рашких цркава по обради фасада, и специфичних архитектонских облика, као и по скулптури која са архитектуром чини јединствену целину. Пластични украс исклесан у мермеру у високом рељефу, осим што је декоративног има и симболички карактер.„

------------------------------------------------ 

Значај Немањића

     Пресудну улогу на формирање романичких елемената у српској средњевековној уметности, за српске земље (посебно за Рашки крај) смештебне на раскршћу путева, утицаја и интереса, имала је крајем 12. и почетком 13. века владарска породица Немањића, односно Стефан Немања за време чије владавине су и настали први монументални споменици. Стваран је оргиналан стил у уметности назван Рашка школа по имену једне од притока Ибра.У рашкој школи препознатљиви су утицаји и истока и запада али он је у суштини оргиналан допринос немањићке Србије култури Европе.

С. Лучић

објављено: 08.06.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/putovanja/Manastiri-na-evropskim-putevima-kulture.sr.html

Za ljubav i vino nikad nije kasno

За љубав и вино никад није касно

     Причу о љубави остављамо по страни јер она се једноставно деси или не и то обично кад се најмање надамо нека чудна осећања и лептирићи „нападну наше биће” ... Оно што нас не напада, али просто мами, врло је извесно и добро разрађено јесу непрегледни виногради широм Србије, самим тим и велики број винарија са добрим и препознатљивим винима... Где и како настаје вино, где „спава” (одлежава) тешко је схватити уколико се оно само конзумира по ресторанима или кућном амбијенту... Тај осећај мање више сви познајемо, али за оним правим ужитком у капима божанског пића, све више људи крстари Србијом што смо учинили и ми протеклог викенда на активном „Винском путу Шумадије” у организацији агенције „Путник травел”.

     Промотивна тура подржана од стране Сектора за туризам при Министарству економије и регионалног развоја, само је део могућих из широке палете занимљивих путовања везаних за вино. Требало би да прерасте у сталну понуду не само ове агенције, већ и осталих са нашег терена, а све у циљу промовисања винског туризма од кога шира заједница може имати вишеструку корист.

     „Вински путеви Србије, односно посета винарија, велики је туристички потенцијал Србије, нарочито ако се комбинују са посетом знаменитости, културних дешавања и другим различитим активностима на винским подручјима. Све скупа може бити начин да се туристи едукују, бораве у природи, друже са винарима и наравно уживају у добрим винима”, речи су државног секретара за туризам Горана Петковића, који је поред низа обавеза успео да одвоји време и лично се увери како то функционише на терену.

     Вина у знак добродошлице нигде није фалило, као ни занимљивих, поучних и потпуно неочекиваних прича и предлога... Прва станица виногради и подрум Милијана Јелића у Бујачићу у ваљевском крају, друга код Боже Александровића у Винчи (на путу Топола – Г. Милановац, преко Рудника), завршница за први дан путовања недалеко од Аранђеловца у новоотвореном ресторану усред винограда код Тихомира Тимотијевића, власника винарије Врбица... Сасвим довољно за један паклено врућ јунски дан, пресечен једино хладноћом у подрумима и по пропису прохлађеним винима са подужег „тројног” дегустационог списка. Колико је производња вина код наших домаћина савремена, било нам је јасно следећег јутра када смо наравно опет циљано посетили Краљевску винарију, подигнуту давне 1931. године. подно Опленца. Поставка старе опреме и уређаја за производњу и чување вина (бурад и бачве), као и неких 347 флаша иза решетака у издвојеном делу за специјално чување флашираног вина, учинили су своје да се уз послужено вино осећамо довољно краљевски.

     На добро се човек брзо навикне, те ништа нисмо хтели да мењамо ни на последњој адреси код Миодраг Радовановић, власника подрума Радовановић у Крњеву. То значи да смо у добром расположењу, као и код свих предходних домаћина вежбали и утврђивали опште појмове винске културе, слагања вина и хране, покушавали да дефинишемо осећања која вина изазивају, нека можда и да сакријемо... А на оваквим местима уз једну гитару, добро познатог стручњака и у сваком тренутку спремног забављача Слободана Јовића професора са Пољопривредног факултета све теме су се брзо отварале и добром песмом прожимале...

-------------------------------------------------------------- 

Вински путеви важна карика

     Записи о винским путевима и точионицама вина сежу у далеку прошлост, а будућност ставља пред нас нове захтеве уколико желимо здраво бављење винским туризмом.

     Током овог путовања, од професора Јовића, чули смо да вински туризам између осталог обухвата: дегустацију вина; вино и храну (локални специјалитети); уживање у окружењу; дневну и вишедневну рекреацију; мноштво културних и природних и активности које су доступне у винском региону; економску и социјалну корист од винског туризма; повећан број посетилаца домаћих и страних; продужено време боравка; већу потрошњу и задовољство посетилаца који желе да доживе виноград, комплетан процес настајања и складиштења, наравно пре и после подразумева се и дегустација чаробног напитка и куповина на лицу места...Обавезно је ширење винске културе ( за почетак држање чаше), почиње се са белим лаганим, и полако прелази на црвена...У винску причу неопходно је уткати мало историје, културе, уметности.

   Вински путеви су важна карика за развијање и искоришћење локалних потенцијала, а главни предуслови су добри путеви, сигнализација и умрежавање пружалаца туристичких услуга како би госте привукли и задржали низом активности.

Текст и фото: С. Лучић

објављено: 08.06.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/putovanja/Za-ljubav-i-vino-nikad-nije-kasno.sr.html

Дани карневала у Врњачкој Бањи

Македонија: Свети Наум

Ћилипи: Небески подрум

Мед и вино у Неготину

Чачак: Бугарски туристи

Со и сунце у Стону

Јапански врт у Врњачкој Бањи

Дубровник

Никола Цуцуљ (Вршац): Међу витезовима вина

Србија - манифестације

Vršac: U čast grožđa i vina

У част грожђа и вина

Околина Вршца идеално је место за гајење винове лозе

Вршац

     У туристичкој понуди Вршца вински и манифестациони туризам заузимају најважније место. Од три најзначајније манифестације две су у част грожђу и вину и спадају у највеће, не само у овом граду него и у региону. То није случајно ако се зна да традиција производње вина датира још из периода Римљана, а да је околина Вршца и обронци Вршачких планина идеално место за гајење грожђа.

    Ето повода да се и екипа „Путовања” минулог викенда упути у Вршац на шести по реду фестивал вина „Винофест”. Наравно, поред дружења са винарама, боравак смо искористили и за обилазак културно-историјских знаменитости које својим значајем овај град чине посебним али и да обиђемо околину.

     Најлепши начин да се упозна град јесте лагана шетња а прво одредиште – Владичански двор, прелепа барокна зграда, однедавно отворена за посетиоце. Преко пута је православна Саборна црква из 1785. године посвећена св. Николи. По инструкцијама домаћина, Татјане Палковач, директора вршачке туристичке организације, прошетали смо, преко главног градског трга, све до „Апотеке на степеницама”, једне од најстаријих и најлепших зграда у Вршцу, како нам је објаснила Невена Рабреновић, водич у овом, измештеном простору Градског музеја.

    У „Апотеци на степеницама” су за сада смештене четири сталне поставке Градског музеја док се главна зграда и „Конкордија” не реновирају: Здравствене културе јужног Баната, Сећање на Пају Јовановића, Археолошка поставка из времена палеолита, неолита и све до средњег века и Изложба медаља из 18. и 19. века. Једну од просторија красе монументално платно „Вршачки триптихон” којим је Паја Јовановић прославио и себе и родни Вршац, као и један од значајнијих портрета краља Александра Карађорђевића (платно из 1931 године) где је Паја постигао непоновљиву игру сенки. Одакле год да се гледа у платно (док се лучно крећете испред њега), у краља, у његове очи, прсте и врх чизама оне вас – прате...

     У једној од просторија је и макета Вршачке куле из 15 века, јер је она симбол настанка Вршца као града у оквиру утврђења. Иначе, на кули високој 19 метара (Донжон кула) тренутно се изводе радови. Урађен је кров, док ће на темељима старе куле која је служила као извидница биће подигнута – Видич кула. Планирано је да буду подигнути и зидови, а у оквиру куле биће пропратних објеката (мала музичка дворана, сала, библиотека, музеј).

    У ходу сазнајемо да Вршац нема биоскоп, али зато су Вршчани поносни на Стеријино позориште. Градса 40 хиљадастановникаимадугупозоришнутрадицију, акултураодласкаупозориштеовдесезаистанегује.

     На путу до Римокатоличке цркве – катедрале, пролазећи поред Градског магистрата - зграде општине(састављене од три зграде) сетили смо се речи домаћина да Вршац не дозвољава журбу и да је пожељно у њему боравити минимум три дана, јер толико је потребно да се доживи на прави начин.

„Услова за то свакако има јер Вршац располаже са око 350 кревета. За за препоруку су: хотел „Србија” у самом центру, „Вила Брег”, са модерним спа центром, ушушкан на обронцима Вршачких планина, мотел „Ветрењача” на улазу у град и још око 40 лежајева у приватном смештају”, сазнајемо од директорке туристичке организације.

     Поред домаћих туриста, најбројнији су гости из Хрватске, Словеније, Немачке, Румуније… У последње време Италијани су све присутнији, можда, како наша саговорница каже и због тога што у Вршцу послују две јаке италијанске компаније. Све је више и бициклиста који због добре везе са Румунијом, на својим путовањима паузу направе баш у Вршцу и углавном траже повољнији смештај и показују велико интересовање за домаћу храну.

     Како се Вршчани могу похвалити и одличном угоститељском понудом, било да је реч о кафићима, просечним или нешто ексклузивнијим ресторанима или све популарнијим винским подрумима ко год једном дође сигурно ће пожелети да се врати.

-----------------------------------------------------------

Куће за вино

    Пут до Гудурице где се налазе подруми „Вршачких винограда” води кроз село Мало Средиште и непрегледне плантаже винограда. Некад је у Гудурици свака кућа била вински подрум, а данас их је тек неколико. Најпознатији су „Селекта”, подрум Јосипа Недина у етно стилу, а у ресторану „ Гудуричка прича” могу се пробати скора сва вина из овог краја уз локалне специјалитете. У суседном селу Великом Средишту је подрум Крстов.

Велики је број приватних виноградара у чијем је власништву око 300 хектара под виновом лозом. Фирма „Вршачки виногради” има око 2.000 хектара обрадиве површине, од тога око 1.300 винограда у роду и око 400 винограда у младим засадима. Међу највећим виноградима на Балкану су, а годишње направе од пет до шест милиона литара вина. Око 80 одсто засада је италијански ризлинг који најбоље успева на овим теренима.

-----------------------------------------------------------

Награде за најбоље

     У такмичењу за најбоље вино у четири категорије (бело, црвено, росе, специјална вина) нашао се 101 узорак вина. Додељено је 5 великих златних и 22 златне медаље. Вино које је освојило највише бодова од стране комисије и победник је шестог по реду „Винофеста” је из подрума „Винум” из Новог Сада.

    У категорији белих вина, велика златна медаља припале су подруму Винум из Новог Сада за Совињон бланк и подруму Павловић из Вршца за Совињон.

    У категорији црвених вина велике златне медаље однели су подрум Домениле Сара из Темишвара за вино Бургундац Црни и подрум Ћојбашић-Нађ из Долова за вино Царско црвено-купажа.

    У категорији росеа, велика златна припала је подруму „Виммид” из Неготина за вино Аглаја Росе.

-----------------------------------------------------------

Винска култура

   „Витезови вина, где год да бораве, доприносе ширењу и развоју винске културе код нас. Промовишу обичаје, гастрономију и природне лепоте свога краја, а тиме на посебан начин утичу на формирање, једне за нас нове и врло значајне гране, а то је вински туризам. У Србији тренутно егзистира осам винских редова, број се стално повећава, што је доказ је да се полако враћамо у ред великих винских земаља, тамо где нам је место и где смо, као пета сила у Европи некада и били”, каже Никола Цуцуљ велики мајстор банатског винског реда „Свети Теодор”. Занимљиво је да је на овогодишњем првом Сабору витезова вина, шпански амбасадор примљен је у вински ред „Свети Теодор”. Пријему су присуствовали и представници винских витешких редова из Мађарске, којима су домаћини организовали обилазак Вршца и околине.

Текст и фото: Сенка Лучић

објављено: 02.04.2011

 http://www.politika.rs/rubrike/putovanja/U-cast-grozdja-i-vina.sr.html