Тешманов конак
Упознати Осечину,
бар централни део вароши и није толико тешко и могуће је све видети у року од два
сата лагане шетње. Већи изазов је поћи у обилазак околине где свака локација доноси
изненађење, подразумева се и нову причу. Намера нам је била да видимо Тешманов конак
у селу Баставу, а до тамо већим делом води асфалтни пут (правац Пецка), а након
искључења са главног, следи вожња стрмим, у општинској режији скоро проширеним и
насутим путем. Све укупно десетак километара. Друштво на овом путешествију правиле
су нам средњошколке Валентина Симић, Теодора Симић и Марија Весић, ученице туристичког
смера Економске школе у Осечини. Имајући у виду да им је ово први одлазак до Тешмановог
конака, а да су у време наше посете обављале праксу, одлично су се показале. До
одредишта смо стигли без грешке, а добродошлицу нам је пре домаћина пожелела Теа,
жута куца која је касније била наша извидница у тумарању по имању Солдатовића.
„ Тешман је конак
изградио 1835. године, јер му је 1834. године кнез Милош најавио долазак у госте.
Морао је брзо да направи кућу која није смела да буде већа од Милошеве, да не буде
љубоморан. Направљена је за десет месеци, потпуно ручно, чак и сваки ексер... Тешман
се борио против Турака и кнез Милош је у сваком погледу на њега озбиљно рачунао...”
рекла нам је Штефанија Солдатовић, удовица једног од браће Солдатовић, наследника
имања.
Откључавајући велики
катанац на улазним вратима направљеним 1917. године, објаснила је како већи део
намештаја из оног доба није у конаку. Примера ради однет је бечки салон, непроцењиве
вредности, сав у дуборезу и плишу, са канабеима... Срећом, сачувана је једна прелепа
и ретка спаваћа соба изузетне вредности. У предњем делу две гостинске собе, у једној
је спавао кнез Милош ... У задњем, собе за породицу а Тешманова је била многочлана
и у кући је увек врвило од много народа. Осим класичног ходника, собе повезује оџаклија
где се ложила ватра и кроз четири отвора загреване су собе, а горе су сушили месо,
сланину. „Тешманов конак једини је у Србији
са оџаклијом и по томе је познат. Нажалост, од четири једнаке пећи за грејање соба
донете из Беча сачуване су само две...”, казала је наша домаћица. Она живи у Шапцу,
а лети у Баставу проведе око четири месеца да дочекује народ.
У другом делу показала
нам је место где је некад био излаз (тераса и степениште) на другу страну дворишта,
који је са унутрашње стране зазидан након погибије Тешмановог прадеде. Споља, изнад
улаза у подрум и даље постоје врата... Показала нам је и вајате, сачувану подрумску
опрему, млекар, фуруну за хлеб, пушницу за месо, некада највећу сушницу за шљиве
у Србији...
„Имали су Солдатовићи
некада огромно имање, коње и сву могућу стоку, велики број радника... Иначе, Тешман
је 1832. ослободио Крупањ од Турака, пише у књигама. Био је он и судија, начелник целог окружја подрињског, ћата му
је читао предмете, а он је судио” испричала нам је водећи нас до зграде суднице.
Недалеко од ње, још једна зграда, по изгледу слична старој цркви у Осечини, за коју
нам је Штефанија рекла да је капелица у којој се, боравећи овде и кнез Милош редовно
молио. Нажалост у унутрашњост нисмо улазили, празна је и у њој има пухова на које
упозорава наш верни чувар Теа…
На крају закључујемо да комплетно имање изгледа помало запуштено
и дивље. Имајући у виду да је окућница сврстана у споменике од великог значаја,
остаје нада ће се једног дана изнаћи средства да се све мало „утегне”. У то верује
и Штефанија истичући да су људи из Завод за заштиту споменика културе прошле године
средили судницу, а ових дана требало би да сређују пушницу за месо.
Текст и фото:
Сенка Лучић
