Средњевековна Србија на длану
Необичан парк минијатура у близини
Деспотовца осмислио је и подигао Миленко Илић
Одмах после првог километра по изласку из Деспотовца у правцу Ресавске
пећине, са леве стране пута кроз неколико редова кукуруза, назире се необичан
комплекс за какав случајни пролазник никад не би ни
претпоставио да уопште постоји у Србији.
Раваница, Манасија, Каленић, Велуће, Жича, Студеница,
Сопоћани, Градац, Милешева, Петрова црква, Грачаница, Дечани…
Све на једном месту, на неких тридесет ари земље, само
знатно мањих димензија (1:17) у односу на величину светиња у
реалности, и окружене макетама старих српских кућа.
Простор где сетренутно
налазе, његов идејни творац Миленко Илић на звао је „Парк минијатура”
што стоји и на табли покрај главног пута која усмерава на плац где је
средњевековна Србија видљива као на длану. Четири године је Миленко радио,
правио минијатуре наших најзначајнијих грађевина, да би дошао до фазе
приказивања јавности. Сада је у трећој сезони, а почетком сваке у парку је
нешто ново. Поред сваке грађевине табла са основним подацима што може бити
одличан едукативни полигон за млађе генерације а и за оне мало старије, што да
не....
А све је кренуло,
присећа се наш домаћин од идеје, инспирисане табелом најзначајнијих грађевина
Срби је изкњиге Душана Комлушког. Табела од неких 35 објеката, а шта ми имамо
значајније од сакралних објеката. У парку тренутно нема Пећке патријаршије,
Хиландара, Ђурђевих ступова, а нема их због пројеката и због тога што се све
ради у кругу породице и од сопствених средстава.
„Парк се затвара 1.
новембра и тада почиње припрема, набавка пројеката и материјала за нове
поставке и израда макета како би почетком априла све било спремно за старе и нове
посетиоце. Народ свраћа, али не у мери колико би могли, на рочито ако се има у
виду да бројни аутобуси са туристима језде поред ове локаци је до Ресавске
пећине. Доста је индивидуалних посета оних који овуда прођу путујући у планину,
много је младог света, сврати понека ђачка екскурзија и сви буду изненађени и
одушевљени виђеним”, каже Миленко Илић. Додаје и да је поку шавао да „прави
причу” и контакте са агенцијама али ... Ово је Србија, као да немају слуха да
на овом месту народ може да види и понешто научи о светињама испред којих ће
једног дана, на неком новом путовању стварно стајати...
„За мишљено је да на једном месту и из неке
друге перспективе људи доживе српске вредности. Цео простор је освештан. Ушао
сам у ово срцем и душом, новац је у неком другом плану”, каже Илић уз нагласак
да је новац наравно неопходан за даљи развој парка. Он иде полако, не жели да
улази у креди те и сличне комбинације а док се нешто не промени, у ширење парка
улагаће само новац зарађен од улазница. А цене улазница приступачне, за одрасле
100, децу 50 или бесплатно а за групне посете постоји попуст.
Сазнајемо и да су овде свраћали бројни
амбасадори, људи из наших министарстава и бивали одушевљени. Нудили кредите...
„Али не хвала, јер не зна се како ће се ствари одвијати” одлучан је наш
саговорник.
Уживање,
веродостојност и сувенир
Црква светог Петра и
Павла једна му је од најдражих макета,
али је за припрему и израду била врло тешка. Примера
ради Грачаницу је радио осам месеци. Ужива у своме послу
и све ради студиозно, толико да су пред његовим радовима
и добри зналци архитектуре и историје уметности остајали
на неки начин неми при покушају да провере да ли су
реплике
веродостојне оригиналу...
У склопу парка је и
малена сувенирница у којој су изложене
макете скоро свих наших манастира, што је реткост и у
манастирским продавницама. У чему је проблем, ко то зна?
Важно је да их има овде... А има их јер Миленко уједно
ради
и основни модел, по коме други људи даље раде калупе и
баве се производњом.
Још три године рада
У почетку су га у
крају гледали као чудака, мала је ово
средина, али некако су се све навикли. За сада му је
меродавна књига утисака, а и време ће показати. У
глави има слику како овај простор треба да из гледа, а
за то му је потребно јошоко три године рада. После
тога планира да се шири, а то значи следеће.
„Појавило се неколико општина које желе оваквим
садр жајима да обогате своју туристичку понуду. Не
да тамо на прави нешто овако, него да се Парк минијатура
пресели на њихову територију”, рекао је Илић.
Текст и фото: Сенка
Лучић
Објављено 07. 09. 2011. Политика / додатак Путовања
****У жељи да чујем шта се у међувремену дешавало и шта има ново, поново
сам контактирала Миленка. Ево шта ми је одговорио:
– Шта се променило? Ниста спектакуларно,
осим што сам старији и богатији за много више искустава. Шалим се, нараво. Богу
хвала, с обзиром да је криза у земљи све већа, код мене из године у годину посла
је све више. Србија је ово! Прво те меркају хоћеш ли опстати па после тога све креће... Кредите нисам узимао, што се показало као исправна
одлука. Нисам прихватао ни „комбинације” са људима и установама, а и то се показало добрим. Једино што бих окарактерисао
као лоше, јесте то што нико око мене неће да прода земљу, али, козна, вероватно
је и то због нечега добро. Што се тиче поставке она је богатија за следеће макете:
Пећке патријаршије, Богородице љевишке, цркве манастира Хиландар, цркве Светог Николе
манастира Бања и Ђурђевих Ступова. Паднеш, подигнеш се, идемо даље.
Велики поздрав.
Миленко Илић
24. 03. 2014. године.
