Воденица
поштења
„Воденица
ради, има и брашна” стоји читко исписано на табли поред Лозничког пута, а стрелица
усмерава на краћи пут у правцу корита реке Обнице, у селу Причевић. Јединствена
је то прилика за куповину брашна, јер воденице у Србији полако нестају, одлазе у
заборав... Брашна има, а има воденица и врло интересантног воденичара и за данашње
време невероватан систем пружања услуга и трговине „на поверење”. На то указују
и поруке истракнуте на улазу, као и у самој у воденици.
Воденичар
је Драган Живановић, индустријски радник металске струке, својевремено каже, у
„Крушику” (Ваљево) радио. Овим новим послом бави се 22 године, од када му је комшија,
сада покојни Бошковић Милосав, звани Ђеда, који је имао две воденице али није могао
да меље у обе, понудио да почне да ради у једној... У почетку је Драган прихватио
посао из радозналости, а сада у Ђединој воденици ради из велике љубави. „Вршим услуге
народу, а то је истовремено захвалан и незахвалан посао. Ако радите тачно, квалитетно
и поштено, то је захвално, обрнуто врло је незахвално. Изабрао сам прву варијанту
и надам се да је обављам успешно, јер се обим посла из године у годину повећава.
То је показује да радим по вољи муштерија”, каже воденичар. Ово је стари занат који
полако изумире, али му Драган даје нови живот без обзира на то што је посао тежак...
Прошле године оборио је рекорд, самлео је 57 тона и неко кило жита више, а ове напада
тај рекорд.
Причао
нам је како је зими најтеже, кад на минус 15 све заледи и када силази под воденицу
да обија лед, кад све пршти по њему... То га је и окалило, никад се није се накашљао,
а све тешкоће оду у други план кад види задовољство људи који овде свраћају...
Пре четири
године увео је морални вид трговине... Како у близини има окућницу и друге обавезе,
дешавало се да не може увек бити присутан у воденици, а није желео муштерије да
остави на цедилу, без брашна. Прво је на воденицу закачио поруку „Ако је воденица
отворена, а мене нема потражите ме у викендици иза воденице”. Комшију, настањеног
у њој задужио је да све пропрати. Брашно размерено, по два кила (120 дин) у кеси...
Кад је комшија морао да оде на неко време у Београд јавио се нови проблем, порука
би тада била дезинформација. Сетио се нове идеје: „Узмите сами и оставите новац”.
О својојо идеји поразговарао је са једним свештеником, који му је рекао „да то није
његова идеја, већ божија, реализована преко њега и да буде сигуран да га Бог чува.
И ако неко одлучи да украде Бог ће га казнити...” Воденичар је у почетку остављао
пет кеса брашна. Први пут две кесе мање, али новац стоји... И тако је кренуло. Кесе
су одлазиле, затицао је новац, али и поруке различитог садржаја што га је навело
да 10. јуна 2007. године отвори књигу утисака. Показао нам је занимљиве редове различитих
знаних и незнаних људи: „Јединствена идеја, јединственог човека, јединствен амбијент”;
„Чико, ево вам за пиво, узели смо брашно”; „ Прошао сам пола Европе, али овакву
услугу нисам добио...” Док нам је објашњавао како због тога књига утисака за њега
има непроцењиву вредност, показао нам је цедуљу са поруком која га је сачекала у
воденици дан пре наше посете. Човек је узео брашно, није имао ситан новац, свратиће
сутра... Може бити... И било је баш у моменту кад смо се спремали да кренемо. Раситнио
Обрад паре и свратио поштено да плати...
Пуцкетање
ватре и прокуле
Објаснио
нам је Драган како изгледа процес млевења жита, сејања и мерења брашна, показао
благајну–дрвену кутију (поклон пријатеља) на којој је угравирано „Живот и поверење
само се једном губе”. Угостио нас је у маленој соби у задњем делу воденице. У углу
шпорет на дрва у коме као веверица, воденичар „штека” слаткише, у рерни чува новине...
Ту су још сто клупа и неколико столица, тек да се смести шест, седам гостију...
Доводе их пријатељи, а у свакој гарнитури Драган једног задужи да буде капитен екипе.
Окупљају се зими после шест сати. Воденица ради свој посао, а док у маленој соби
пуцкета ватра заједно уживају у домаћим мезелуцима: врућа проја, сир, кајмак, чварци,
прокуле (купус из земљаног лонца), и на крају тулумбе као посластица.
Живановић-Далипагић
Више пута
у разговору помиње Зорана, пријатеља који му је приредио велико изненађење и у воденицу
довео ТВ екипу и прослављеног кошаркаша Дражена Далипагића Прају. Зашто баш њега?
Многи нашег воденичара знају као Далипагића, јер је годинама, радећи у Крушику његов
радни простор био декорисан исечцима из новина, искључиво везаним за његовог идола...
Због тога су га и прозвали Далипагић, а и сам се често тако и представљао, осим
када се са својим миљеником упознавао. Била је то његова животна жеља, а остварена
је у воденици чије зидове сада, између осталог, красе заједничке фотографије...
Живановић је велика је причалица, прича брзо и лепо. Каже да је пред Прајом био
поприлично збуњен али је ипак успео да му преприча део утакмице Босна- Партизан
на шта је Далипагић био затечен, јер се Живановић боље сећа детаља него и он сам.
Поносно нам је показао лопту и мајицу Партизанову са бројем 15, поклон који је добио
том приликом...
