Tesla, Milanković i Pupin – Sveto Trojstvo (IV)

Govoreći o težini umetničkog posla, vajar Drago Đokić pravi poređenje umetnosti sa naukom i kaže da ni Nikoli Tesli nije bilo lako da pravi svoju nauku, niti je bilo lako Mihajlu Pupinu, niti Milutinu Milankoviću. Koliko im je bilo teško, dočarao je prvom skulpturom sa Milankovićevim likom. Prikazao je njegov krik, suze, njegovu ruka kojom drži zemljinu kuglu i jauče, jer se raspada zemlja, kontinenti i sledi potop.

Prva skulptura je okruglog oblika i prikazuje Teslu kako u rukama drži vodu i magnetno polje. Na drugoj je prikazao Teslinu kuću, Nikolu kao dete.

U Đokićevoj mašti, anđeo je došao i rekao Teslinim roditeljima da će im se roditi sin koji će biti nesvakidašnje dete. Biće talentovan, svi će mu se klanjati, verovati njegovom poslu i njegovom radu. Prikazao je Teslu ispred svoje kuće, kako ispruženih ruku gleda u nebo i razmišlja kako da te zvezde koje gore sijaju spusti, da kao sijalice ili lampe sijaju ovde negde na zemlji. Ovu Teslinu skulpturu ili portret zaokružuje golubica koja označava kraj njegovog života, trenutak kada njegova duša odlazi u vasionu. Sve je to Dragovo viđenje i umetnička mašta. Izgovarajući imena trojice svetski poznatih genijalaca uvodi nas u priču o „Svetom Trojstvu”, nesvakidašnjoj skulpturi sa likovima Milankovića, Tesle i Pupina.

– Dobro sam prostudirao njihov lik i delo i došao do ideje da njih trojica moraju biti zajedno. Rođeni su na ovoj planeti zemlji kojoj su naukom i umetnošću svojom dali veliki doprinos. E to je umetnost kad neko živi, stvori umetničko delo, kao što su Mikelanđelo, Leonardo… I može da prođe na stotine i hiljade godina ali ako živi njihovo delo, živeće i oni. Zbog toga sam posle prve Milankovićeve skulpture rešio da svu trojicu objedinim u jednoj skulpturi, originalnoj u svetu, da napravim nešto što niko nije video. Iole, ako je neko pismen i zna ko su Milanković, Tesla i Pupin shvatiće šta sam hteo da poručim, objašnjava naš sagovornik.
Napravio je na stotine skica dok nije došao do rešenja. Kaže, ni malo nije bilo lako i da je od ideje do realizacije prošlo skoro godinu ipo dana.

– Njihovi likovi – portreti nalaze se u kori polovine jajeta, stavio sam tri kore. Iz njih se oni rađaju na ovoj planeti po volji Božijoj, kao tri genijalca. Gore se sastavljaju u tri prsta što je simbolika, jer su na ovom našem malom prostoru rođeni, otišli su u svet i napravili su svetska čuda. Pupin je dao uvo planeti, Tesla je osvetlio planetu, a Milanković je predvideo kataklizmu, raspad planete… Pazite kako su im priroda i Bog dali ta čula. To se rađa! Zbog toga oni zaslužuju da imaju ovakav spomenik i to u najvećim gradovima sveta. Prošao sam skoro ceo svet, ovakvih spomenika nema. Sa ovom skulpturom, ustvari je ispričan čitav njihov život, od rođenja do slave, od rođenja do vaskrsenja! Ceo svet im se klanja i oni zaslužuju tako nešto. Nazvao sam je „Sveto Trojstvo” jer su stvarno veliki genijalci!

U toku razgovora, u Đokićevom izlaganju smenjuju se emocije, od jakog uzbuđenja do primetne sete, u pogledu i govoru. Shvatamo da svaki komad, svaka slika za njega osim umetničke, imaju verovatno veću emotivnu vrednost. A da li imaju cenu, ako bi se nekim slučajem pojavio pravi kupac?

– Imaju ogromnu cenu. Nažalost, došlo je neko novo vreme, vreme nepismenih, partijskih ljudi, operisanih od kulture i umetnosti. Čestito ne znaju ni da se prekrste, kažu dobar dan. U takvom društvu i vremenu živimo. Isto vam je to i kao što sada svi kao veruju u Boga, a ustvari ne znaju ni šta je Bog niti šta je vera. I opet ponavljam, to je razlog što sam na skulpturi sa Berčekom napisao „Umetnost, šta je to?”. Za sve te ljude, ovo je velika apstrakcija i veliki mit, jer umetnost je nešto najlepše na svetu, kaže Đokić.

Priseća se kako je gostujući po svetu držao predavanja o umetnosti, koristio priliku da govori i o svojoj zemlji. Govorio je kako se njegova zemlja nalazi na ovoj našoj planeti, kao jedno zrno graška ili bibera ali je najlepša na svetu. Lukavo su ga tada pitali kako to misli.
–Tako, moja je zemlja takva a ako neverujete, dođite. Platićemo vam put i uverićete se. I naše je slikarstvo najlepše na svetu. I danas je najlepše, samo što mi nismo znali da cenimo naše bogatstvo, a onda su došli nepismeni ljudi. Naša gordost nas ubija, ovde nema života, a kamoli brige o umetnosti. Znate, ja sam sa sela, moj deda se sa sve štapom svakodnevno bavio sa stokom, jer da nije one bi divljale, razbijale ogradu i bežale. Tako i čovek, tako i ova naša jadna omladina, s njima se niko ne bavi, niko im ne daje šansu i oni beže iz zemlje. Prvo decu prevarimo sa školom, govorimo kako je bitno da uče, steknu diplome, jer će im značiti u životu, zbog posla. Imao sam taj primer u svojoj kući. Kada su moje ćerke diplomirale, donele su mi diplome i rekle: „Evo ti tata, hajde sad nađi nam posao”. Po nekoliko godina su bile bez posla, a ja sam bio nemoćan da im pomognem. Grizla me je savest, ne samo zbog njih, već zbog sve dece ovde. Najviše me nervira što niko u ovoj državi ne razmišlja o njima. Uopšte niko više ne poštuje ličnost. A zarad napretka prvo bi trebalo poštovati ličnost i slobodu nečijeg mišljenja, kaže vajar.

By JST On March 17, 2016./ Tekst i foto:S.Lučić