Никољдан у манастиру Грнчарица код Крагујевца

„Никољдан слави пола света, а друга половина иде на славу. Данас су сви су на ногама, и они који дочекују и они који иду на славу”

     

    Празничним бденијем синоћ и Светом Архијерејском Литургијом коју је јутрос у манастиру Грнчарица служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, почело је прослављање Светог Николаја Архиепископа мирликијског Чудотворца кога црква данас празнује.

Празник Свети Никола, у народу одомаћен као Никољдан, манастирска је слава женског манастира Грнчарица са црквом посвећеном Св. Николи. Грнчарица се налази у Епархији шумадијској, на потезу између Баточине и Крагујевца.

     Верујемо да је данас тамо посебно свечано, а  основ за то је што смо недавно, по благослову Његовог Преосвештенства Г. Јована, посетили Грнчарицу како би забележили како се сестринсво на челу са мати Домником, игуманијом манастира припремало за данашњи дан.

Слично као и код сваке куће

Упркос бројним пословима, правој радној акцији, дочекале су нас у свакодневним радним кецељама, али са осмехом и првим објашњењем да се припреме одвијају слично као и код сваке друге куће. Једина разлика је можда у броју гостију, а у Грнчарици их буде око 80.

„Прво завршавамо пољске послове, сређујемо дрва као што се то у свакој кући ради. Након тога сређујемо прилазе, двориште, кућу... Порта мора да буде беспрекорно сређена, цркве, нарочито Св. Николе, врло уредне. Има доста посла увек, пред славу посебно ”, казала је мати Домника.

То подразумева и благовремену набавку рибе и осталих намирница за славску трпезу, како би избегле гужве јер Никољдан славе бројна домаћинства. Истовремено и да би имале довољно времена за спремање. Чишћење и усољавање рибе није им страно, па чак ни димљење шарана за шта је потребно ипак мало више времена.

„У сестринству нас је девет и све радимо саме. Само за припрему ситних колача треба неколико дана, а пре тога ваља накрцати довољно ораха... И припрема предјела такође је захтевна. Рибља чорба је обавезна и правимо је на два начина, некад црвену баш добро запржену, некад белу без парадаиза и алеве паприке. Како кад, али и једна и друга су много лепе. Спремамо и пребранац пасуљ уз који служимо белолучану паприку, кувамо кисели купус са димљеним шараном. Што се рибе тиче, припремамо две до три врсте и пржимо по целу ноћ”, рекла нам је игуманија Грнчарице.

Попут осталих домаћица, монахиње о умору, чак ни после непроспаваних ноћи, немају кад да размишљају, јер све мора бити готово на време како би растерећене и свечано одевене дочекале и славу и госте.

Слава се дочекује

За разлику од верника који славе Светог Николу и прве госте у своје домове данас примају тек по подне, обележавање, односно дочек овог празника у Грнчарици је почео синоћ.

„Бденије уочи славе је почетак славе, јер у нашем црквеном кругу дан почиње од увече. На дан славе Архијерејска служба почиње у осам и траје скоро до десет сати. На крају службе се врши опход око цркве, па резање колача и преливање кољива. Након тога владика и гости прелазе у гостопримницу на послужење: колач исечен на комадиће и кољиво, кафу, грејану ракија, сокове, наше домаће црвено вино и домаћу ракију... Већ око 10.30 почиње ручак у две трпезарије. Пре тога пева се тропар Св. Николи, владика благосиља”, објаснила је игуманија.

Додала је и да се ручак обави релативно брзо, јер на Светог Николу народ некако жури. Скоро сви имају још по неки дом у који морају поћи на славу. Због тога су монахиње нон стоп на ногама како би сваком госту посветиле довољно пажње. За трпезу једва и да седну, можда за другу софру заједно са добрим људима који им на овај дан помогну да се припремљена храна и пиће принесу, поставе и послуже.

На питање, шта добијају, а шта препоручују као поклон за славу, старешина Грнчарице каже да гости најчешће доносе кафу, шећер у коцки, флашу уља или вина што у суштини и јесте практично јер у свакој се кући то троши и свакоме треба. Углавном, све  практичне, употребне и потрошне ствари које сваком добро дођу. Тиме би и обичан народ могао да се руководи јер људи понекад због поклона избегавају да оду на славу, а не би требало тиме да се оптерћују. Поштовање светаца и домаћина који слави, важније је од било ког  поклона.

„Госте позивају на славу, прво владику Г. Јована, потом и остале са унапред припремљеног списка. Међутим, на дан славе, ко год им и непозван отвори капију буде дочекан и послужен. Исто би, како кажу, свака кућа требало да уради, да послужи шта има и колико може”

 

Колач и кољиво

       Дан пре славе меси се колач и кува пшеница за славско жито. Тесто за колач се посебно „плете” и украшава разним симболима, на крају по врху премазује бледо прженим шећером или медом (са мало воде) да има лепу румену боју.

Скувана, охлађена и самлевена пшеница саставља се са млевеним орасима, шећером, мало сувог грожђа, каранфилића, морског орашчића и ваниле. На крају се посипа млевеним орасима, а пред уношење у цркву и са шећером у праху. На дан славе све се лепо сервира на сточићу у цркви: колач, жито и велика украшена свећа.

Kuda ide srpsko vino

Čačak: Gradina na Jelici

 

Eko - kamp „Fruška gora”

Беч на длану

Stara planina pod upravom hotelskog lanca Falkensteiner

Najveća srpska investicija u turizmu, hotel „Stara planina” otvoren 25. decembra prošle godine na istoimenoj i najvećoj planini u istočnoj Srbiji planini, ubuduće će biti pod palicom novog menadžmenta. Iako je prošle godine najavljivano da će hotelom upravljati španski lanac „HG Hotels” do toga nije došlo, a prema zvaničnom saopštenju iz resornog ministarstva hotel „Stara planina” ubuduće će funkcionisati u okviru hotelskog lanca Falkensteiner Hotels & Residences (FHR) kompanije FMTG AG iz Austrije. Ako imamo u vidu poziciju i lepotu objekta čiji je investitor Vlada Republike Srbije (Ministarstvo finansija i privrede – MFP, Sektor za turizam) i vrednost celokupne investicije u infrastrukturu od oko 30 miliona evra, zaključak je da su se stekli opravdani uslovi za izlazak na međunarodno tržište.

Na to, prema rečima Gorana Petkovića državnog sekretara za turizam u MFP ukazuje i činjenica da će uprava poznatog lanca hotela „Falkensteiner” od sada biti kompletno zadužena za menadžment, marketing i promociju hotela „Stara planina” kako na domaćem, tako i na inostranom tržištu, a koliko je to dobro, potvrđuje i novi hotel ovog lanca koji se uskoro otvara u Beogradu.

Ova investicija ima veliki značaj ne samo za razvoj i promovisanje Stare planine kao turističkog i skijaškog centra Srbije, već i opšti značaj za ekonomski razvoj čitavog područja jugoistočne Srbije, a od najavljenog pregrupisavanja može se očekivati da stvari konačno krenu u pravom smeru.

Posebno zbog predstojeće zimske sezone jer ljubitelji zimskih sportova i skijaši pokazuju sve veće interesovanje za ovaj ski centar na kome sneg zna da potraje skoro pet meseci godišnje. I pored toga, kako skijaši ne bi zavisili od prirodnih padavina, Javno preduzeće „Skijališta Srbije” je pored ski centara Tornik i Zlatibor je i centar Stara planina obezbedilo sisitemima za veštačko osnežavanje. Pored postojećih sadržaja i staza, na Staroj planini je postavljena i prva osmosedna gondola inicijalng kapaciteta od 1.200 skijaša na sat (maksimalno do 2.400 skijaša), a savremenu instalaciju prati nova skijaška staza koja je dobila ime Jabučko ravnište.

Uz ponudu Ski centra „Stara planina“, opremljenost i ponuda hotela, pored zimskog odmora, pružaju izuzetne uslove za aktivan odmor na planini tokom cele godine. Podsećanja radi, hotel “Stara planina” sagrađen na lokaciji Jabučko ravnište ima četiri zvezdice, kapacitet od 146 soba ( 380 ležajeva), kongresni prostor, restorane, spa i velnes sadržaje, otvoreni i zatvoreni bazen, klizalište… Ispod hotela se prostire podzemna garaža sa dovoljnim brojem mesta za parkiranje čime se vodilo računa o zaštiti prelepih prirodnih resursa od zagađenja.

Senka Lučić

Temišvar: Evropa na čekanju

Милутин Дедић: Опленачка прича

 

„Где год живели или пошли „слике живота” нас прате а само је питање тренутка када и где ће сећања оживети.”

 

Опленачка прича

     Није у питању класична туристичка репортажа о Опленцу, већ редови настали у току једне винске туре по Шумадији, динамичном путовању које је подразумевало између осталог, посету опленачком виногорју и Задужбини Карађорђевића (црква светог Ђорђа, Краљев подрум, Карађорђева црква у Тополи…). Призор цркве на брду Опленац изнад Тополе, нашег сапутника, сликара, историчара уметности и путописца Милутина Дедића, вратио је у рано детињство и на само једну урамљену фотографију на зиду породичне куће у родном Шибенику.

     „У нашој кући тежашкој (сиротињској, радничкој) у Шибенику није било ни књига ни слика, било је само икона, јер где год су Дедићи путовали, доносили су само иконе. Али, била је само једна фотографија Опленца коју је мој отац Јован, мислим 1933. године изрезао из неког часописа и донео у нашу породичну кућу… Онда, 1943. године добијамо информацију да је ујак, брат од моје мајке Јелке погинуо негде у партизанима… Ми смо га оплакали”, причао је тада Дедић правећи паузу, остављајући нам тек толико времена да се запитамо а какве везе сад Опленац има са тим.

     Има и те како, али идемо редом. У међувремену, рат се завршио и један дан, неки човек са капом титовком, опасачем и бомбама, комесар ваљда по сећању Дедића, појавио се у дворишту. „Ја сам се уплашио и позвао мајку да изађе. Истог трена препознала је свога брата. Оног за ког су нам јавили да је страдао... Узбуркане емоције, а он само достојанствено гледа лево десно. Улази у кућу и пита: „А ди је ћаћа?” Мајка му је објаснила да је ћаћа умра 1943. мало после вести о његовој (ујаковој) погибији. „Не тај, прави ћаћа, Стаљин!”

      Одјурио је у град и у књижари Мандића, јединој у то време у Шибенику купио једну Стаљинову слику и донео кући. Није имао рам, те је просто наредио да мајка скине слику Опленца: „Скидај ову цркву, доста је те религиозности”, испричао нам је 

у једном даху. Са осмехом се присетио мајке која се томе противила, али je врло вешто тада изнашла компромисно решење, постављање Стаљинове („ћаћине”) слике преко Опленца…

      „После неког времена, негде 1948. године поново је дошао ујак, видео „ћаћу”, упитао „ко је овога злотвора ставио на зид” и хтео да га поцепа. Моја мајка то није дозволила, већ је само заменила распоред, за сваки случај. Опленац је поново дошао у први план, а Стаљин нек се нађе…”, заокружио је Дедић сећање на „Опленачку причу” из дечачких дана.

Banja Vrujci još nije banja

Гудурица: Лоза за сва времена

Молитва у манастиру Беочин

Молитва у манастиру Беочин

     Већ на прилазу фрушкогорском манастиру Беочин у близини истоименог села може се уочити колико пажње се посвећује одржавању, како саме светиње и конака, то и приступних стаза и зелених површина украшених негованим цветницама. 

     О манастиру брине двадесетак монахија, а повремено кад су у питању тежи фиизички послови у помоћ притекну и добри људи из околине. Тако је било и ових дана када је након дугог периода лошег времена, на ред дошло сређивање манастирског парка који се протеже иза самог манастира. Парк красе лепе стазе, малена фонтана у централном делу и прелепо растиње. Посебним га чини капела светог Ђорђа, у којој ће како нам је речено, 6. маја на празник посвећен овом свецу, поклоници моћи да присуствију светој литургији. Капела у манастирском парку је релативно новијег датума, јер је саграђена након рушења (1905. године) првобитне капелице грађене истовремено са црквом.

     Иначе, први помен манастира везује за половину 16 века, а изградња садашње црквене грађевине започета је 1731-32. док су радови завршени 1740. године. Унутрашњости цркве, интересантан уметнички печат даје иконостас сликан 1754. и од 1765/66. године. У цркви, посвећеној Вазнесењу Господњем (Спасовдан) налазе се мошти најмлађег српског светитеља владике Варнаве Настића, као и чудотворна икона Мајке Божије, пред којом су се према сведочењима верника који су јој приступали искреном молитвом и чиста срца, а и потврдама монахиња, чуда заиста дешавала. 

     Између цркве и конака налази се и чесма испред које се често формирају редови поклоника који својим кућама односе воду са уверењем да и она има благотворно дејство. На крају, занимљив је и податак да манастирски комплекс, изван порте, чини још имање са економијом, а нешто мало даље прелепи расадник окружен густом шумом, богат животињским светом у шта смо се уверили на лицу места, делом по траговима, делом и по хранилицама постављеним у шуми.    

Objavljeno16.05. 2012.

 

Donji Milanovac: Pogled sa vidikovca Ploče

Манастир Крушедол

Благовештењско јеванђеље

Игуманова коверта

Бабина река

Рајкова пећина

Manastir Lepavina

http://www.manastir-lepavina.org/video_lep/pdf/politika/ 


Духовна бања

                                                                             
                                                                                 

„Нека те чудо кад се догоди не збуњује,
него весели. То је Бог промолио Свој прст,

било да казни било да охрабри Своје верне,
било да изведе грешнике на пут спасења...”

(Владика Николај: Слово о чуду)

      После много година планирања и прижељкивања, аутору редова који следе отворио се пут и у освит првог недељног децембарског јутра, слике манастира

Лепавина (Соколовац – Хрватска) до јуче посматране на интернету и у књигама почеле су да се указу ју. Јутарња измаглица и стидљиви сунчеви зраци сенчили су орошену лепавинску котлину на један посебан начин. Око старог манастира полако су се сабирали по клоници из околних места, али и из Минхена, Беча, Љубљане, Марибора, Бањалуке, Приједора, Бијељине, Београда…

      

Пристигли са свих страна да заједно са братством на челу са архимандритом Гаврилом Вучковићем, игуманом манастира Лепавина, обеле жеманастирску славу Ваведење Пресвете Богородице (4. децембар). Како ко пристиже упућује се у правцу конака где се предају прилози манастиру (обично уље, шећер, вино, кафа), а потом с празним (пласти ним) флашама у рукама до извора, односно степеништа где се о празницима направи ред за воду.


 






Наливене флаше са водом остављају се отворене испред црквених врата и у њих се касније долива света вода. То је једна у низу препорука братства и већ дуги низ година устаљена пракса која се поштује. Због тога народ увек у манастир долази мало раније, како би све било обављено пре свете литургије ко ја траје сат и 30 минута (9.00–10.30).

Дешава се, као те недеље да се ред отегне али народ стрпљиво стоји и у молитви чека свој ред. Исто као и код уласка у цркву на свету литургију, по том исповест и причешће (претходи седмодневни пост на води) и молитву пред чудотворном иконом Пресвете Богородице.
       Занимљиво је да у активностима постоји и пауза да свештенство мало предахне, а њихови помоћници послуже народ кафом. Све укупно око сат времена након чега је уследило освећење донетих ствари, по правилу флаша маслиновог уља и паковања соли.

 При овој гужви, освећење је обављено напољу испред цркве, што најбоље дочаравају пратеће фотографије. Иако болешљив, архи мандрит Гаврило је заједно са свештенством обавио освећење принетих ствари. Велику духовну радост осетили су окупљени док су се на њихове ствари, а потом и лица обрушавале капи свете воде директно са велике везе босиљка из игуманових руку. Окупане благошћу, отац Гаврило, како је и ред о славама, позвао је на славски ручак, трпезу љубави у манастирској трпезарији... А колико је јака љубав између поклоника и овог духовног средишта, за нас који смо први пут били у Лепавини и за оне који ће једног дана тамо поћи, најбоља илустраци ја јесу речи једне сестре из оближњег села: „За свога живота, а имам 77 година, никад више народа нисам видела овде, него данас.”

Чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске

   

     Икона је настала у 16. веку, а у време великог страдања манастира (бомбар довање 1943. г.), пронађена је потпуно неоштећена у рушевинама... Године 1967. пронађена је на тавану Загребачке митрополије, а у Лепавину је враћена 1969. године, на велики Богородичин празник – Велику Госпојину. Тада је у обновљеној цркви први пут служена света литургија, а након молитве десило се чудо. Проливена је и река суза од радости јер је глувонем од рођења дечак који је током молитве спавао, устао, ухватио мајку за сукњу и проговорио: „Мама, мама!” До дана данашњег овде су забележена бројна душевна и телесна исцељења, а број оних који с вером долазе и обраћају се за молитву пред чудотворном иконом све је већи.

 

Светогорац у Лепавини

     Иза оца Гаврила је 50 година монашког живота, од чега 13 на Светој Гори. Доласком у Лепавину удахнуо је нови живот манасти ру за који се посебно прочуло у последњих десетак година. Један од разлога јесте мисионарски рад оца Гаврила путем модерних технологија (интернет, друштвене мреже) помоћу којих остварује комуникацију са народом из целог света који од њега, као свог виртуелног духовника траже духовне савете...

 
Кроз време

    

  

Настанак манастира Лепавина везује се (казивања хроничара) за 1550. годину, а за оснивача монах из манастира Хиландар. Кроз векове, улога манастира била је велика, а судбина тешка... Данашња манастирска црква саграђена је половином 18. века. Године 1984. доласком оца Гаврила у Лепавину, поново оживљава веза са Хиландаром и манастир почиње нову фа зу битисања. Седам година је отац Гаврило био сам у манастиру. После тога дошао је јерођакон Василије, те монаси Теофиан и Марко... Сада и неколико искушеника и свако има своје задужење, јер о манастирском имању, пословима и стоци брину сами.

 

Тексти фото: С. Лучић

Објављено 04.01.2012. Политика/додатак Путовања