Drago Đokić – skulpture i slike (III)

„Brat i sestra na pragu svoje kuće”

Skulptura prikazuje period posle bombardovanja, ubijanja, paljenja od strane agresora. Brat i sestra su se vratili na zgarište kuće u kojoj su živeli. Zima je, oni pribijeni jedno uz drugo ogrnuti samo jednim ćebetom. Nikoga više tu nema, mrtav je i njihov golub ljubimac. Našli su samo kuče živo. Ovo govori sve, istinu pravu o tome ko je stradao u ratovima, najviše deca i žene… Zato je sa strane i napisao „Nikada ne zaboravite”. Đokić je ovu skulpturu napravio kao predlog spomenika koji je trebalo da bude postavljen na Ušću, visine nekih 15 metara, ali do realizacije nije došlo..








Roditeljski kutak

 Pokazuje nam skulpture „Povratak na Kosovo” i „Pazarni dan u Peći”. Pogled nam privlače portreti njegovih roditelja na zidu, on ih je naslikao, a i izvajao.






Usmerava nam pogled na drugu stranu i kaže to je „Moja mati”. 

Reč je o predivno izvajanom liku žene, majke, heroine. Đokićeve majke, naravno. Otvara nam dušu, priča kako je bilo izuzetno teško raditi skulpturu majke i to na osnovu fotografije.

– U suštini, trebalo joj je dati psihologiju. Pomešano je bilo ono što pamtim kao dete. Prikazao sam pravu majku, u nošnji sa ovom maramom, sa tim epitafom. Na stubu života, pošto je svima nama dala život, piše Đokić, a sa strane sam stavio imena, imena dece, nas kojima je dala život: Marko, pa Mara sestra, Pavle, Drago (ja), Miro i Đoka. Ostali smo danas samo brat biznak Miro i ja , ostali su pomrli. E to sam napravio da ostane u istoriji jer je svaka majka za mene boginja na zemlji.

Srbija plače
Stradanje srpskog naroda od 1913. pa do 2005. godine, Đokić je umetnički dočarao skulpturom „Srbija plače”. Iako nije imalo potrebe, naglasio je kako je non stop neko atakovao na nas, napadao, ubijao žene i decu, pogotovo majke, naše heroine, koje su rađele toliko dece. To ga je navelo da prikaže krik, ruke majke koja je pronašla lobanju svoga deteta i vrišti od bola. Majka je u nošnji i predstavlja sve majke koje su u ratnim stradanjima gubile svoju decu, majke iz celog sveta ali je svesno stavio pomenute godine.

„Azbuka po Srbima”

 

 
Veliku poruku šalje slika ova veoma interesantna  slika kojom Đokić u  potpunosti dočarava stanje u našoj zemlji i poziciji kakvu Srbija ima u svetu. Naravno, na platno je preneo svoje viđenje, umetničko.
Šajkača, naravno ćirilica, neki jadni narod, nato, oficirske zvezde, čovek sa čakljom, zastava srpska… Sve vrišti od boja i simbolike. Azbuka je nama napisana i džabe mi možeme i da se mučimo i sve… A kako ko dođe, on nam piše pismo, kako i šta da radimo – ćuti i radi. Ovo je lična karta svih nas. To smo mi.
 

Vajanje Vasilija Ostroškog

Na predlog prijatelja Milivoja Jaukovića, nekadašnjeg guvernera Narodne banke, Drago se 2013. godine odvažio da napravi skulpturu velikog svetitelja Vasilija Ostroškog.
– Objašnjavao sam ja njemu da je to mnogo teško u skulpturi jer to mora biti originalno delo. Kaže on meni kako upravo originalno delo i hoće. A ja sam to prvi put radio za jednog prijatelja koji je imao ideju da na vrh Ostroga postavi Vasilijevu bistu, nešto pout Isusa Hrista u Riju. Tada je to trebalo da finansira jedna švajcarska organizacija. Nažalost, moj prijatelj je ubrzo stradao u saobraćajnoj nesreći i ta ideja nije realizovana. Opet, vidite sta znači sudbina, zamišljeno će Đokić.
Ipak od vajanja ostroškog svetitelja nije odustajao. Dugo je crtao, a potom došao do rešenja po kojima je do sada napravio četiri Vasilijeve skulpture, a planira još četiri ili šest. Crteži su spremni, a možda i izložbu napravi.

 

 Prva skulptura /treća na fotografiji/ je sa majkom kad ga je rodila – prikazana je kamena kuća, kolevka, i petao koji je zakukurikao kada se on ujutru rodio. Na drugoj /prva na fotografiji/ je prikazao Vasilija kako nosi kamen temeljac za zidanje Ostroga – on je svetac svih nacija, nije samo naš. Na trećoj /u sredini/ je uveliko u zidarskom poslu, koščat je, drži čekić, razbija ovaj kamen, pun je snage, još uvek nije svetac, nego pustinjak. Četvrta skulptura već prikazuje Vasilija kao iscelitelja kome dolazi narod svih vera i sa svih strana na isceljenje.







 Apokalipsa




Tumačeći Milutina Milankovića, Đokić je napravio Apokalipsu u skulpturi a u crtežu je to uradio nemački renesansni slikar Albreht Direr. Naš vajar je sve to kako kaže uradio povezujući sa ratom, izbeglicama… Navodi kako je Milanković govorio da je čovek najveće zagađenje u ovoj kolibici (planeti) i da će ljudi sami da je uruše i unište. Vreme je Milanković predvideo kao najrealnijeg sudiju za prekršaje, koji daje, prati ali i preko noći sve uzima… A to je preme rečima vajara Đokića naša sudbina.  







By JST On March 16, 2016
Tekst i foto: S.Lučić