Hotel IRIS na Zlatiboru

By JST On 29/03/2016 · 

IRIS je novi hotel u turističkoj ponudi Zlatibora i sasvim slučajno bio je naš izbor u poslednjim snežnim martovskim danima o čemu svedoče i fotke nastale na licu mesta. Kao što se za cvet iris kaže da prvenstveno pleni raskošnim i neobičnim izgledom, isto se može reći i za ovaj zlatiborski hotel. Poređenje hotela istoimenim cvetom nije slučajno ako se zna da cvet iris u zavisnosti od boje (ljubičasta, plava, žuta i bela ) od davnina važi za simbol dostojanstva, hrabrosti, vere, nade, mudrosti, čistoće, nevinosti, svetlosti, ideje, poruke, čak i svetog trojstva. A upravo sve to je utkano u hotel IRIS, od izgleda i opremljenosti, do usluge, što u potpunosti opravdava ime koje nosi.

Hotel je hrabro građen pune tri godine na jednoj od naboljih lokacija, takoreći u srcu najlepše srpske planine, nedaleko od Kraljevog trga i jezera, a tik uz crkvu… Stil gradnje u potpunosti je uklopljen u planinski ambijent i čini skladnu celinu sa borovom šumom koja ga okružuje. Na prvom nivou objekta su prostrani lobi i diskretno opremljena restoranska sala, a iznad 28 smeštajnih jedinica raspoređenih po spratovima do kojih se može doći liftom. U ponudi su komforne dvokrevetne sobe, apartmani i lux apartmani (sa kuhinjom) sa balkonima i predivnim pogledom na okolinu, ali i na Čigotu.

Planirano je da hotel ima i dopunske sadžaje – wellness & spa usluge, sve ono što savremeni gost danas očekuje. Trenutno se može koristiti teretana, dok se konačno doterivanje zatvorenog bazena, finske saune, parnog kupatila, soba za masažu, pedikir i manikir već polako privodi kraju. Do početka maja navedeni sadržaji biće stavljeni gostima na korišćenje. Poslovnom svetu na raspolaganju su konferencijske sale.

U toplim danima koji tek dolaze gosti mogu uživati u žuboru vode koji dopire iz fontane i pretače se u potok, dekor prijatne letnje bašte ispred samog hotela. Idealno mesto za pravi odmor uz odličnu ponudu hrane sa neizostavnim zlatiborskim specijalitetima.

***Tekst i foto By JST On 29/03/2016. 

Novi život za bačve iz podruma

Stolovi, stolice i garniture za sedenje napravljene od barik buradi polako ulaze u domove i dvorišta ljudi koji prvenstveno vole drvo i nameštaj dizajniran van standarne ponude. I to, upravo spletom okolnosti izlazi iz radionice porodice Čkautović u selu Trnavci, u opštini Aleksandrovac. Dragutin, glava kuće je pintor – majstor za izradu buradi i ko zna koliko ih je u životu napravio ili zbog selidbe rastavio pa na novoj lokaciji sastavio. Ovo se odnosi na velike bačve, gabarita od 5.000 pa do 22.000 litara. Njegovim stopama krenuo je i sin Srđan, koji se pored prerade i izrade određenih proizvoda od drveta, u poslednje četiri godine upustio u restauraciju gabaritnih starih bačvi i barik buradi. A sve je krenulo od sastavljanja jedne stare bačve od 10.000 litara u Nišu, koju je novi vlasnik kupio u nameri da je pretvori u kutak za odmor i druženje sa prijateljima. Od Čkautovića je očekivao i dobio rešenje za ulazna vrata i uređenje unutrašnjosti, a da se ni jednog trenutka ne naruši forma spoljnog izgleda bačve. Nakon toga Srđan je nešto slično uradio za svoje potrebe, ali i nije u svojoj bačvi dugo uživao jer se iznenada pojavio kupac. Priča je počela da se širi, stizale su nove porudžbine, zahtevi za uređenje enterijera, izradu dodatnih elemenata ili samostalnih komada nameštaja.

     Srđanova prednost u ovom poslu jeste to što živi u Župi, poznatom vinogradarskom i vinarskom području gde bačvi i baradi ima u podrumima i ostavama u skoro svakom domaćinstvu.

– Teža strana posla je vraćanje u život, odnosno vraćanje svake trake drveta,  ili kako je mi zovemo „duga”, na svoje mesto u toku restauracije, kao i novo prilagođavanje obruča jer se drvo vremenom rasuši. Sve to najčešće zateva malo više vremena, ali je pravo uživanje kada od onog što je ležalo zaboravljeno u podrumu, napravim nešto što će ponovo imati upotrebnu vrednost, ulepšati prostor i raspoloženje ljudi, kaže Srđan.

***Objavljeno 01.04.2016. Politika/Moja kuća

Temerin: Temerinska šetnja

Уз мало „шминке” и агресивнији маркетинг, Темеринци би могли да се изборе за позицију пожељне туристичке дестинације јер имају шта да понуде љубитељима путовања

Немају велику реку (попут Дунава), немају Фрушку гору, али живе близу Новог Сада који све то има, због чега на неки начин допуњавају понуду великог града и шире туристичке приче. Реч је о мештанима и потенцијалима општине Темерин са чијим се вредностима туристи најчешће сусрећу успут, у склопу обилазака Бечеја и Фантаста или Новог Сада и Фрушке горе. Разлози када се у Темерин долази циљано и кад место мало више врви од народа јесу бројне манифестације, као и летњи период када бројни купачи окупирају локално купалиште, олимпијски и базен за термоминералним водама. Ово су информације са којима смо се сусрели пре наше прве „темеринске шетње”, а на терену смо се уверили да у самом насељу и ближој околини има још што шта интересантно да се види. 

„Све је базирано на културно–историјско наслеђе и природне лепоте. Из правца Новог Сада, у Бачком Јарку је депаданс Музеја Војводине, односно Етно кућа Брвнара са још неколико мањих дрвених кућа типичних за Босанску Крајину, одакле добар део садашњег становништва има порекло. На тај начин они су овде пренели део завичајне груде. У завичајној кући „Тајхаз” у Темерину, коју мештани још зову „мађарска кућа”, кроз поставке аутентичних предмета може се упознати некадашњи начин живота на овим просторима. Историја самог насеља Темерин представљена је предметима и фотографијама у једној од просторија Културног центра у близини седишта општине” каже Зоран Говедарица директор локалне туристичке организације.

Интересовао нас је Каштел и без много муке стигли смо у негдашњу Каштелску улицу (данас Народног фронта) испред старе барокне зграде направљене крајем 18 века за време фамилије Сечењ. Данас је у овој згради средња школа која носи име по, угледном и ученом човеку Лукијану Мушицком, рођеном Темеринцу и великом пријатељу Вука Стефановића Караџића и главном кривцу” за слово ”ђ” у Вуковој азбуци… Каштел окружује стари, помало запуштен парк са столетним стаблима, и малим језером у доњем делу који се граничи са комплексом базена. Како сезона купања још није почела, упутили смо се у правцу Бечеја до Јегричке. То је једина речица која протиче кроз темеринску општину, а истовремено је део истоименог заштићеног парка природе. Рај за излетнике, пецароше и ловце у оквиру кога такође постоји још једна оаза и то на излазу из Сирига на магистралном правцу ка Србобрану. Реч је о некада познатом ловачком дому који је последњих година мало реконструисан. Сада, као чарда „Бор” (са смештајним капацитетима) носи епитет једног од можда најлепше уређених простора на деоници од Фекетића па до Ченеја уопште. Проверу остављамо за неку другу прилику, јер нам се на правцу једноставно наметнуо „Буцин салаш”, право освежење у туристичкој и гастрономској понуди Темерина. Због тога, врло свесно ту причу остављамо за једно од наредних издања „Путовања”. На крају, себично би било изоставити „Мини ЗОО врт” где је сваки корак, значио сусрет са новом „живуљком” и најразличитијим „сигналима” које су, свака на свој животињски начин испуштале. Личило је, час на добродошлицу, у неким ситуацијама можда и као упозорење да смо на туђем терену, у њиховом малом животињском царству.

Мешовито у сваком смислу

Територију општине Темерин, удаљену од Новог Сада неких 18 километара чине насељена места Бачки Јарак, Старо Ђурђево, Темерин, и Сириг. Становништво (око 30 хиљада) је мешовито, отуда је и врло шарена ресторанска понуда, од рибљих специјалитета, босанских јела, мађарске кухиње... Доминирају кувана јела (чорба, паприкаш, гулаш, пасуљ) и сач. За сваку препоруку је темеринска шницла, а на крају и колачи, галушке или неки други са листе „тренди” слаткиша...

Вина из Јужне Бачке

Званично, у темеринској општини постоји само један вински слаш у оквиру винарије Виндуло, која поред винарија Аџић и Кабач, спада у произвођаче са већим количинама вина. Активно је још неколико малих винара (око 20), а тек њих 10 продаје вина.

***objavljeno 2.maja 2012. godine, Politika/Putovanja

Manastir Staro Hopovo

     Подаци о времену настанка говоре да је прво основано Старо Хопово, али да су због лошег положаја, удаљености од пута, недостатка имања и основних услова за живот монаси прешли ближе путу где је изграђено Ново Хопово.

     На територији Месне заједнице Ириг на растојању од свега три километра налазе се манастири Ново и Старо Хопово. Први, већ при спуштању са главног пута (Нови Сад - Рума) плени градитељском лепотом и величином сређеног комплекса на падинама Фрушке Горе. На постојање другог, Старог који је тема ове приче упућује тек скроман путоказ од дрвета усмерен на узани асфалтни пут трасиран кроз шуму... А на крају пута са десне стране звоник и у наставку малена црква, све од камена. Преко пута скроман монашки дом (конак) и летња трпезарија.

     У цркви смо затекли Борислава Ковачевића студента Богословског факултета. Рекао нам је да овде долази кад год му обавезе дозволе, мало као гост, мало и да припомогне јер су у манастиру само два монаха. Тог дана, остао је да дежура јер су монаси морали до града да завршавају неке послове: „Само што су отишли, сигурно сте мимоишли на путу.”

Њихово одсуство није значило да ћемо остати ускраћени за причу о Старом Хопову.

      „Оснивач – ктитор манастира Старо Хопово саграђеног између 1496. и 1502. године је архиепископ Максим Бранковић. Првобитна црква била је направљена од дрвета и посвећена Светом Николи, док је данашња од тесаног камена посвећена Светом великомученику Пантелејмону (9.август). Попут осталих светиња и ова је претрпела разарања. Први пут је 1751. страдала од земљотреса, а за време другог светског рата порушени су конаци од којих се данас једва назире тек само један жути камен поред данашње цркве”, рекао је Ковачевић за „Путовања”

      Дуги низ година, ово место је било запуштено, зарасло у коров. Према причама, из тада запустеле и разрушене цркве чак је и неко дрво, почело да расте...

     Црквена грађевина и иконостас реконструисани су 1952. године. Коначна обнова цркве десила се 2006. када је наспрам ње подигнут и нови, скроман конак. Црква је осликана 2009. године.

     У Старом Хопову сада сада живе само игуман Атанасије и јеромонах Ефросин. Пре њиховог коначног доласка (2006.год.) овде је монашки живот био активан свега неких десет до 12 година. Иако се манастир налази на истом забаченом месту и без сопственог имања на удаљености од свега три километра од манастира Ново Хопово, потпуно је самосталан и и знатно скромнији у свему. Једина олакшавајућа околност данашњег монашког живота овде јесте асфалт и струја до самог манастира урађен негде 2007/08. године, а једини извор прихода, осим прилога поклоника, јесте новац од производње и продаје сада већ добро познатог „Старохоповског горгог” ликера.

Иконостас

Први иконостас грађен је као привремени 1754. године док је нов трајни иконостас израдио је 1790-1793 Томас Фитлер а иконе је сликао Јефрем Исаиловић. Иконостас је био у барокном стилу о чему сведочи само једна архивска фотографија из 1885. године, док се у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе чува више спашених икона. Садашњи иконостас је у византијском стилу, са простом олтарском преградом са иконама Господа Исуса Христа и Богородице.

Посете

– Долази доста људи, не само недељом на литургију већ и радним данима. Увек неко дође, каже наш домаћин, додајући да се, посебно о манастирској слави окупи много народа...

Оно што нас је обрадовало јесте сазнање, не само да се у Старом Хопову обављају крштења и венчања, већ да за ове свете тренутке не постоје тарифе. Прилог је према слободној вољи и могућности верујућег народа.

Vršac: Apoteka na stepenicama

     U jednoj od najlepših zgrada u Vršcu privremeno su smeštene četiri vredne postavke Muzeja Vršac

     

     Jedna, moglo bi se reći sasvim obična kuća na uglu vr­šačkih ulica Kumanovske i Ste­vana Nemanje, bez obzira što za današnje vreme izgleda sasvim jednostavno, svedok je prošlih vremena i deo neimarskog bogat­stva Vršca. Podignuta je 1784. godine, prvobitno kao apote­ka „Kod Spasitelja”, kasnije i danas poznata je kao „Apoteka na stepenicama”. Sagrađena u baroknom stilu u to vreme ni­je imala stepenice, tako da su one naknadno dozidane.

    Kao druga javna gradska apo­teka funkcionisala je sve do 1971. kada je predata gradskim vlastima koje su je ustupile mu­zeju za postavku četiri izložbe. Stavljena je pod zaštitu države i važi za jednu od najstarijih i najlepših zgrada u Vršcu. Nje­nu relativno malu unutrašnjost krase uzuzetno vredne postavke, koje posetioci mogu razgledati radnim danima (osim ponedelj­kom) od 9 do 17 i nedeljom od 10 do 14 sati.
     „Ovde su za sada smeštene če­ tiri stalne postavke Gradskog muzeja dok se glavna zgrada i „Konkordija” ne renoviraju i zaista smo zadovoljni intere­sovanjem i brojem posetilaca. Oni mogu pogledati postavke: „Istorija zdravstvene kulture južnog Banata”, „Sećanje na Pa­ju Jovanovića”, zatim „Arheolo­ška postavka iz vremena paleo­lita, neolita i sve do srednjeg veka” kao i „Izložbu medalja iz 18. i 19. veka“ koje su Vrščani i Vršac kao srez dobili za iz­voz i izložbu određenih pro­izvoda (svila, vino, pivo...), nabraja Nevena Rabrenović, vo­dič u ovom, izmeštenom prosto­ru Gradskog muzeja.

     U prvoj prostoriji izloženje originalni nameštaj i apo­tekarska oprema iz tog vreme­na. Nekoliko slika apoteka iz 1824. godine, a tada ih je bilo četiri na oko 24 hiljade stanov­nika koliko je Vršac tada bro­jao, ukazuje da je, pored Pančeva i Bele Crkve u to vreme ovo bio jedan od najrazvijenijih centa­ra kako kulturnih tako i pri­vrednih.

    Drugu prostoriju krasi mo­numentalno platno „Vršački triptihon” najveće platno Pa­je Jovanovića, kojim je slikar proslavio i sebe i rodni Vr­šac. Tu je i jedan od najznačaj­nijih portreta kralja Aleksan­dra Karađorđevića (platno iz 1931. godine) gde je slikar po­stigao neponovljivu igru sen­ki. Odakle god da se gleda u platno (dok se lučno krećete ispred njega), u kralja, u njego­ve oči, prste i vrh čizama one vas – prate...
     „Najnoviju, impozantnu izlo­žbu iz oblasti arheologije či­ne posude i oruđa za rad iz vre­mena paleolita koje su na ovim prostorima iskopane, između ostalog, to su posude za hranu i piće, školjke sa dna panon­skog mora... Iz perioda neoli­ta ostao je mnogobrojni nakit od bronze, grnčarija, oruđa za  rad. U poslednjoj sobi je postav­ka kulture Rimljana koji su ovde boravili oko 150 godina:, posu­de od stakla, prstenje, statue od stakla“, kaže naša sagovornica dok nas vodi iz odaje u odaju.

     U jednoj od prostorija poka­zuje nam maketu Vršačke kule, simbol nastanka Vršca kao grada u okviru utvrđenja iz 15 veka i objašnjava kako se na Vr­šačkom bregu, na kuli visokoj 19 metara (Donžon kula) tre­nutno izvode radovi. Da je ura­đen krov to smo već imali pri­like da vidimo pre nego što smo došli do „muzejske apote­ke” ali nam je Nevena Rabreno­Rabrenović na kraju ipak objasnila da će na temeljima stare kule koja je služila kao izvidnica biti izgrađena – Vidič kula. Planirano je i da budu podignutii zidovi, a u okviru kule biće propratnih objekata (mala muzička dvorana, sala, biblioteka, muzej).

***OBJAVLJENO  15.04.2011. Politika/ dodatak Moja kuća

Vanga: Ostrvo samo za odabrane

     U vreme Tita na Vangu nije mogao doći svako: morali ste biti njegov prijatelj da biste imali pristup u oazu mira koju je stvorio ovde, rekao je nedavno grupi novinara iz Srbije arheolog Antun Vitasović, koji je na ostrvu Vanga službovao 39 godina; otuda i ne čudi što i sada, iako priča o prošlosti, o vremenu Titovog boravka, pa i onom posle njega, bira reči i strogo vodi računa da se neko od radoznalih novinara ne izdvoji iz grupe. Tita više nema, ali je Vanga i danas nedostupna  turistima.

     Na ovo mesto za odabrane došli smo uz dozvolu hrvatskih vlasti, u čijem je vlasništvu Vanga danas. Želeli smo da vidimo zabranjeno, da odgonetnemo enigmu osmice izdužene na 25 hektara i 95 ari...

Nekada samo utočište ribara, ostrvo Vanga počelo je da se razvija od prvog, slučajnog, Titovog dolaska pedalinom 1949. godine. Tada je postavljen prvi objekat, tačnije samo nastrešnica, potom je izgrađen indonežanski salon, zatim je dograđen ribarski salon za ručkove i dogovore... Na prvi pogled jednostavan sto i pomoćni ležaj, a posebnu draž daje kamin – krivac za duži boravak, posebno kad je hladno.

     Ispred je sojenica, preneta sa obale, gde je Tito igrao šah i voleo da čita novine u miru. I dan-danas, okružena je bambusima koji za noć izrastu i do 27 santimetara, sačuvana je u izvornom stanju, sa drvenim stolom i klupicama. Tako je počelo, a onda su prosečene i sređene kamene staze koje vode na sve strane, a jedna i do vile u kojoj je Tito boravio.

U vili se još čuvaju neki pokloni koje je dobijao, a koji su mu bili posebno dragi, kao i ovo mesto, pa ih je ovde donosio: od malih slamnatih stvari, bačve za vino isklesane u kamenu, slika i vazni, do garnitura za sedenje. 

 

     Tito je neobično cenio i voleo ovaj prostor, sređivao ga po svom ukusu i u njemu se osećao najprijatnije, sve dok 1978. godine nije zatekao drugi razmeštaj stvari. Od tada je slabije dolazio, kao da je bio povređen zbog toga. Pred odlazak u Havanu 1979.godine došao je samo na jedan dan, 28. avgusta, kao da je želeo da se oprosti.

Samo jedan dan (na Vangi toliko traje popodne) boravili smo na mestu gde su nekad donošene najvažnije odluke, delimično ga razotkrili i, nažalost, i mi zbog rasporeda, ali u malom brodiću što nas je čekao, napustili...

Čast svakome, veresija nikome

     Na Vangi je 1953. godine posađen vinograd i napravljeni istarski kažun, kasnije pretvoren u donji podrum vina, u kom je čuvano vino od godine Titovog rođenja, pa nadalje. Rekoše nam da ga više nema, da je negde sklonjeno. Jedino još na zidu stoji tabla (Tito je tražio da se napravi) na kojoj piše: Čast svakome, veresija nikome.

     U drugom, modernijem podrumu je ogromna bačva, viša od dva metra i još šira, napravljena po njegovoj želji, gde je zbijao šale sa prijateljima kada prvi put dođu u podrum. Naime, svi su u prvi mah mislili da u njoj ima vina, a on ih je zapitkivao da pogode koliko je tu litara. Bilo je raznih odgovora, netačnih, naravno! Pravo iznenađenje je sledilo kada bi domaćin otvorio skrivena vrata na bačvi: kroz nju se kružnim stepeništem silazilo nekoliko nivoa ispod zemlje, gde su mogla da se broje burad i uredno odložene flaše sa vinom.

*** objavljeno 16. avgusta 2006. godine

Tesla, Milanković i Pupin – Sveto Trojstvo (IV)

Govoreći o težini umetničkog posla, vajar Drago Đokić pravi poređenje umetnosti sa naukom i kaže da ni Nikoli Tesli nije bilo lako da pravi svoju nauku, niti je bilo lako Mihajlu Pupinu, niti Milutinu Milankoviću. Koliko im je bilo teško, dočarao je prvom skulpturom sa Milankovićevim likom. Prikazao je njegov krik, suze, njegovu ruka kojom drži zemljinu kuglu i jauče, jer se raspada zemlja, kontinenti i sledi potop.

Prva skulptura je okruglog oblika i prikazuje Teslu kako u rukama drži vodu i magnetno polje. Na drugoj je prikazao Teslinu kuću, Nikolu kao dete.

U Đokićevoj mašti, anđeo je došao i rekao Teslinim roditeljima da će im se roditi sin koji će biti nesvakidašnje dete. Biće talentovan, svi će mu se klanjati, verovati njegovom poslu i njegovom radu. Prikazao je Teslu ispred svoje kuće, kako ispruženih ruku gleda u nebo i razmišlja kako da te zvezde koje gore sijaju spusti, da kao sijalice ili lampe sijaju ovde negde na zemlji. Ovu Teslinu skulpturu ili portret zaokružuje golubica koja označava kraj njegovog života, trenutak kada njegova duša odlazi u vasionu. Sve je to Dragovo viđenje i umetnička mašta. Izgovarajući imena trojice svetski poznatih genijalaca uvodi nas u priču o „Svetom Trojstvu”, nesvakidašnjoj skulpturi sa likovima Milankovića, Tesle i Pupina.

– Dobro sam prostudirao njihov lik i delo i došao do ideje da njih trojica moraju biti zajedno. Rođeni su na ovoj planeti zemlji kojoj su naukom i umetnošću svojom dali veliki doprinos. E to je umetnost kad neko živi, stvori umetničko delo, kao što su Mikelanđelo, Leonardo… I može da prođe na stotine i hiljade godina ali ako živi njihovo delo, živeće i oni. Zbog toga sam posle prve Milankovićeve skulpture rešio da svu trojicu objedinim u jednoj skulpturi, originalnoj u svetu, da napravim nešto što niko nije video. Iole, ako je neko pismen i zna ko su Milanković, Tesla i Pupin shvatiće šta sam hteo da poručim, objašnjava naš sagovornik.
Napravio je na stotine skica dok nije došao do rešenja. Kaže, ni malo nije bilo lako i da je od ideje do realizacije prošlo skoro godinu ipo dana.

– Njihovi likovi – portreti nalaze se u kori polovine jajeta, stavio sam tri kore. Iz njih se oni rađaju na ovoj planeti po volji Božijoj, kao tri genijalca. Gore se sastavljaju u tri prsta što je simbolika, jer su na ovom našem malom prostoru rođeni, otišli su u svet i napravili su svetska čuda. Pupin je dao uvo planeti, Tesla je osvetlio planetu, a Milanković je predvideo kataklizmu, raspad planete… Pazite kako su im priroda i Bog dali ta čula. To se rađa! Zbog toga oni zaslužuju da imaju ovakav spomenik i to u najvećim gradovima sveta. Prošao sam skoro ceo svet, ovakvih spomenika nema. Sa ovom skulpturom, ustvari je ispričan čitav njihov život, od rođenja do slave, od rođenja do vaskrsenja! Ceo svet im se klanja i oni zaslužuju tako nešto. Nazvao sam je „Sveto Trojstvo” jer su stvarno veliki genijalci!

U toku razgovora, u Đokićevom izlaganju smenjuju se emocije, od jakog uzbuđenja do primetne sete, u pogledu i govoru. Shvatamo da svaki komad, svaka slika za njega osim umetničke, imaju verovatno veću emotivnu vrednost. A da li imaju cenu, ako bi se nekim slučajem pojavio pravi kupac?

– Imaju ogromnu cenu. Nažalost, došlo je neko novo vreme, vreme nepismenih, partijskih ljudi, operisanih od kulture i umetnosti. Čestito ne znaju ni da se prekrste, kažu dobar dan. U takvom društvu i vremenu živimo. Isto vam je to i kao što sada svi kao veruju u Boga, a ustvari ne znaju ni šta je Bog niti šta je vera. I opet ponavljam, to je razlog što sam na skulpturi sa Berčekom napisao „Umetnost, šta je to?”. Za sve te ljude, ovo je velika apstrakcija i veliki mit, jer umetnost je nešto najlepše na svetu, kaže Đokić.

Priseća se kako je gostujući po svetu držao predavanja o umetnosti, koristio priliku da govori i o svojoj zemlji. Govorio je kako se njegova zemlja nalazi na ovoj našoj planeti, kao jedno zrno graška ili bibera ali je najlepša na svetu. Lukavo su ga tada pitali kako to misli.
–Tako, moja je zemlja takva a ako neverujete, dođite. Platićemo vam put i uverićete se. I naše je slikarstvo najlepše na svetu. I danas je najlepše, samo što mi nismo znali da cenimo naše bogatstvo, a onda su došli nepismeni ljudi. Naša gordost nas ubija, ovde nema života, a kamoli brige o umetnosti. Znate, ja sam sa sela, moj deda se sa sve štapom svakodnevno bavio sa stokom, jer da nije one bi divljale, razbijale ogradu i bežale. Tako i čovek, tako i ova naša jadna omladina, s njima se niko ne bavi, niko im ne daje šansu i oni beže iz zemlje. Prvo decu prevarimo sa školom, govorimo kako je bitno da uče, steknu diplome, jer će im značiti u životu, zbog posla. Imao sam taj primer u svojoj kući. Kada su moje ćerke diplomirale, donele su mi diplome i rekle: „Evo ti tata, hajde sad nađi nam posao”. Po nekoliko godina su bile bez posla, a ja sam bio nemoćan da im pomognem. Grizla me je savest, ne samo zbog njih, već zbog sve dece ovde. Najviše me nervira što niko u ovoj državi ne razmišlja o njima. Uopšte niko više ne poštuje ličnost. A zarad napretka prvo bi trebalo poštovati ličnost i slobodu nečijeg mišljenja, kaže vajar.

By JST On March 17, 2016./ Tekst i foto:S.Lučić

Drago Đokić – skulpture i slike (III)

„Brat i sestra na pragu svoje kuće”

Skulptura prikazuje period posle bombardovanja, ubijanja, paljenja od strane agresora. Brat i sestra su se vratili na zgarište kuće u kojoj su živeli. Zima je, oni pribijeni jedno uz drugo ogrnuti samo jednim ćebetom. Nikoga više tu nema, mrtav je i njihov golub ljubimac. Našli su samo kuče živo. Ovo govori sve, istinu pravu o tome ko je stradao u ratovima, najviše deca i žene… Zato je sa strane i napisao „Nikada ne zaboravite”. Đokić je ovu skulpturu napravio kao predlog spomenika koji je trebalo da bude postavljen na Ušću, visine nekih 15 metara, ali do realizacije nije došlo..








Roditeljski kutak

 Pokazuje nam skulpture „Povratak na Kosovo” i „Pazarni dan u Peći”. Pogled nam privlače portreti njegovih roditelja na zidu, on ih je naslikao, a i izvajao.






Usmerava nam pogled na drugu stranu i kaže to je „Moja mati”. 

Reč je o predivno izvajanom liku žene, majke, heroine. Đokićeve majke, naravno. Otvara nam dušu, priča kako je bilo izuzetno teško raditi skulpturu majke i to na osnovu fotografije.

– U suštini, trebalo joj je dati psihologiju. Pomešano je bilo ono što pamtim kao dete. Prikazao sam pravu majku, u nošnji sa ovom maramom, sa tim epitafom. Na stubu života, pošto je svima nama dala život, piše Đokić, a sa strane sam stavio imena, imena dece, nas kojima je dala život: Marko, pa Mara sestra, Pavle, Drago (ja), Miro i Đoka. Ostali smo danas samo brat biznak Miro i ja , ostali su pomrli. E to sam napravio da ostane u istoriji jer je svaka majka za mene boginja na zemlji.

Srbija plače
Stradanje srpskog naroda od 1913. pa do 2005. godine, Đokić je umetnički dočarao skulpturom „Srbija plače”. Iako nije imalo potrebe, naglasio je kako je non stop neko atakovao na nas, napadao, ubijao žene i decu, pogotovo majke, naše heroine, koje su rađele toliko dece. To ga je navelo da prikaže krik, ruke majke koja je pronašla lobanju svoga deteta i vrišti od bola. Majka je u nošnji i predstavlja sve majke koje su u ratnim stradanjima gubile svoju decu, majke iz celog sveta ali je svesno stavio pomenute godine.

„Azbuka po Srbima”

 

 
Veliku poruku šalje slika ova veoma interesantna  slika kojom Đokić u  potpunosti dočarava stanje u našoj zemlji i poziciji kakvu Srbija ima u svetu. Naravno, na platno je preneo svoje viđenje, umetničko.
Šajkača, naravno ćirilica, neki jadni narod, nato, oficirske zvezde, čovek sa čakljom, zastava srpska… Sve vrišti od boja i simbolike. Azbuka je nama napisana i džabe mi možeme i da se mučimo i sve… A kako ko dođe, on nam piše pismo, kako i šta da radimo – ćuti i radi. Ovo je lična karta svih nas. To smo mi.
 

Vajanje Vasilija Ostroškog

Na predlog prijatelja Milivoja Jaukovića, nekadašnjeg guvernera Narodne banke, Drago se 2013. godine odvažio da napravi skulpturu velikog svetitelja Vasilija Ostroškog.
– Objašnjavao sam ja njemu da je to mnogo teško u skulpturi jer to mora biti originalno delo. Kaže on meni kako upravo originalno delo i hoće. A ja sam to prvi put radio za jednog prijatelja koji je imao ideju da na vrh Ostroga postavi Vasilijevu bistu, nešto pout Isusa Hrista u Riju. Tada je to trebalo da finansira jedna švajcarska organizacija. Nažalost, moj prijatelj je ubrzo stradao u saobraćajnoj nesreći i ta ideja nije realizovana. Opet, vidite sta znači sudbina, zamišljeno će Đokić.
Ipak od vajanja ostroškog svetitelja nije odustajao. Dugo je crtao, a potom došao do rešenja po kojima je do sada napravio četiri Vasilijeve skulpture, a planira još četiri ili šest. Crteži su spremni, a možda i izložbu napravi.

 

 Prva skulptura /treća na fotografiji/ je sa majkom kad ga je rodila – prikazana je kamena kuća, kolevka, i petao koji je zakukurikao kada se on ujutru rodio. Na drugoj /prva na fotografiji/ je prikazao Vasilija kako nosi kamen temeljac za zidanje Ostroga – on je svetac svih nacija, nije samo naš. Na trećoj /u sredini/ je uveliko u zidarskom poslu, koščat je, drži čekić, razbija ovaj kamen, pun je snage, još uvek nije svetac, nego pustinjak. Četvrta skulptura već prikazuje Vasilija kao iscelitelja kome dolazi narod svih vera i sa svih strana na isceljenje.







 Apokalipsa




Tumačeći Milutina Milankovića, Đokić je napravio Apokalipsu u skulpturi a u crtežu je to uradio nemački renesansni slikar Albreht Direr. Naš vajar je sve to kako kaže uradio povezujući sa ratom, izbeglicama… Navodi kako je Milanković govorio da je čovek najveće zagađenje u ovoj kolibici (planeti) i da će ljudi sami da je uruše i unište. Vreme je Milanković predvideo kao najrealnijeg sudiju za prekršaje, koji daje, prati ali i preko noći sve uzima… A to je preme rečima vajara Đokića naša sudbina.  







By JST On March 16, 2016
Tekst i foto: S.Lučić

Drago Đokić(II): Umetnost, šta je to?

Ovako je vajar Dragoljub Drago Đokić krstio svoju najdražu skulpturu. Glavni lik je glumac Aleksandar Berček koga je pri slučajnom susretu upoznao na Fruškoj Gori i pozvao da mu pozira u ateljeu. Berček mu je, kako kaže, predložio da ga napravi napamet.
– On je kod mene ostavio utisak jednog velikog intelektualca, koji je, kao i ja, prošao sito i rešeto u svom pozivu a i u životu, i zbog toga sam imao obavezu, jednostavno sam morao kao psiholog prvo da prodrem u njegov lik. Hteo sam kroz njegov lik da skrenem pažnju društvu na to što niko vise ne ceni umetnost. Dugo sam crtao, do onog čuvenog „e to je on”. I zato sam napisao „Art… What is it”. Berček je taj lik, umetnik, muči se, radi a umetnost je sve manje na ceni. Nažalost, svi umetnici kod nas danas tako žive. I stvarno, onda, umetnost, šta je to? A ustvari, umetnost je jedna od najtežih disciplina od kad postoji sveta i veka, od prvih crteža, altamire, prvih skulptura boginja plodnosti, oduvek je misterija. Umetnost je misterija, a realizacija je težak posao. Nikakve razlike nema između nauke i umetnosti, oni idu paralelno. Nije bilo lako Nikoli Tesli da pravi svoju nauku, niti je bilo lako Mihajlu Pupinu, niti Milutinu Milankoviću, kaže Đokić.  


By JST On March 15, 2016
Tekst i foto: S. Lučić

Drago Đokić, vajar i slikar (I)

Vajar, sada i slikar Dragoljub Drago Đokić ne voli da se eksponira a već nekoliko decenija stvara originalna dela, pravo blago neprocenjive vrednosti. Njegov atelje na Novom Beogradu je mesto gde rado zalaze prijatelji, jer znaju da je Drago uvek u njemu. Kad se okupe, kreću priče, muške – „lovačke i ribolovačke”, tračevi. Glavna tema tih razgovora bile su i ostale žene, predpostavljate već, u kakvoj konotaciji u muškim pričama. Kako bi ih malo spustio na zemlju, Đokić tad primeni jednu posebnu taktiku, podigne ih na noge, kao što je „zapovedio” i nama. Poveo nas je u radni deo ateljea, pred skulpturu koju smatra svojim autoportretom.

Reč je o petlu, raširenih krila sa izduženim vratom kome na leđima sedi žena sa jataganom (sečivom) u ruci. Drugom rukom žena pokazuje gde će mu prerezati vrat.- Evo, ja sam i vas napravio, to kažem prijateljima. Petao, ja sam petao, bežim, kukuričem. Ovo je portret moje žene koja hoće šiju da mi preseče... Oni tek tad ukapiraju poentu. U prevodu, nisam više petao, nisam više mlad (a ni oni) da jurim koke. Kada je moja supruga videla ovu skulpturu, rekla mi je da nisam normalan i da bi trebalo da idem kod psihijatra.
Drugi autoportret je izvajani majmun sa trakom-oznakom crvenog krsta oko nadlaktice.Ispred sebe ima kutiju za prilog, naravno novčani. Đokić u šali kaže da su u toj skulpturi svi muškarci iz njegove generacije, rođeni u prošlom veku... Drugi autoportret je izvajani majmun sa trakom-oznakom crvenog krsta oko nadlaktice.Ispred sebe ima kutiju za prilog, naravno novčani. Đokić u šali kaže da su u toj skulpturi svi muškarci iz njegove generacije, rođeni u prošlom veku...



Nakon ovako šaljivog uvoda u razgovor, krenuli smo u pretres Đokićevog životnog puta.

Slučajno se rodio u selu Murino u Crnoj Gori jer je njegova trudna mama te 1947. godine išla u posetu svojoj majci i tamo na svet donela Draga i brata mu blizanca Miroljuba. Živeli su inače u Peći, odakle je Đokićev otac. Drago je tamo odrastao, završio osnovnu i srednju umetničku školu.
Priseća se kako su u ono vreme svi bili istog socijalno statusa i bilo je normalno ići na dalje školovanje. Učilo se za vodnika, oficira, išlo se u železničke škole, zanati su bili na glasu. Đokićeva želja bila je Umetnička akademija u Beogradu, a želja njegovog oca vojna, da ima čizme, kapu, šinjel. Tvrdio je Drago da će u umetničku, a otac kako se nikad neće opametiti – ceo život ostaće budala.
– Pričao mi je kako je jedan rođak postao vodnik, drugi otpremnik vozova, sve ne bi li me odgovorio od umetnosti. Uzalud je govorio, imao sam svoju viziju, a to je za mog oca bio veliki šok. Predlagao je i da idem kod kumova, bili su zlatari u Peći, da izučim zanat, postanem zlatar. E tu se kajem što ga nisam poslušao, ne zbog toga što bih se bavio tim poslom, nego što bi mi finoća zlatarskog zanata bila od velikog značaja za vajanje, priseća se vajar.
Akademiju je upisao tek iz trećeg puta, a od 1977. kada je završio akademske studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, radi kao profesionalni vajar u statusu slobodnog umetnika. U jednom od najačih ateljea u ono vreme u Beogradu, stvarao je sa još 15-ak kolega, arhitekata, tehničkih crtača, umetnika... Radili su mnogo za sajmove, banke, dekoraciju Đerdapa... Zarađivali su lepe pare, ujedno uživali u lepoti lagodnijeg života.

– Nećete verovati, još kao student lepo sam počeo da zarađujem, slao sam svojima novac, a i kupio sam kućicu u Beogradu. Sećam se, sedeli smo u Klubu književnika i čujem kako jedna žena priča da prodaje kuću. U pripitom stanju kažem joj da ću ja kupiti njenu kuću. Govorim to, a para, naravno nemam. Ali imam prijatelje sa kojima sedim i koji me poštuju, a i nadam se tada nekom poslu. Tek sam se bio oženio, dobio ćerkicu, živeli smo u nekom iznajmljenom stanu na Miljakovcu. Nisam ženi ništa rekao, nisam nikome. Pozajmim deo para, koliko je tražila za kaparu a ostatak nekako prolongiram na godinu dana. A kućica stara u raspadu, patos propada, katastrofa. Jedino je plac bio dobar i voćnjak, a ja dete sa sela, šta ćeš bolje. Bilo je drugo vreme tada, vreme dobrih, poštenih ljudi, u kafani se sve završavalo. Družilo se i cenilo, sve drugačije nego danas... U međuvremenu, moj otac padne i polomi kuk. Dođe u Beograd kod mene. Već je bio načuo da sam kupio kuću. On kod mene, a tu i moje moje društvo, gužva, pije se. Dok sam kuvao kafu, a on njih pita: –„Jeli bre čija je ovo kuća?”. Oni kažu njegova, misleći naravno na mene. „Kako njegova? Ne radi, nema posao, ne prima platu, kako je njegova, od kojih para da kupi kuću? Svi ste vi lopovi ovde!” Govorio je tako jer je čoveku njegovog kova i vaspitanja to sasvim bio logičan slučaj. Ako ne primaš platu ili ne uzmeš kredit, onda si lopov, tako je na to gledala njegova generacija.


Prva zarada i Amerika
Priseća se kako se sa nekoliko intarzija – slika na drvetu (furniru), na kojima je između ostalog naslikao Sveti Stefan, neku balerinu, pejzaž na moru, uputio do ovog letovališta ne bi li zardio neki dinar.
– Spavao sam u čamcu, preko dana se kupao a uveče iznesem da prodajem na šetalištu. Te, 1966./ 67. godine bilo je stranaca, a za mene je susret sa njima bio misaona imenica. Zaustavi se jedan lik, gleda, gleda i ode. Vrati se u pratnji konobara koji je pomagao u prevodu. Moja cena je bila čista sića. Kupi čovek tri komada, još me i dobro časti preko toga i ode, priseća se. Pomislili smo da kao i svaki početnik, nije umeo da ceni svoj rad, a Đokić kaže da je niska cena bila rezultat straha, ustvari potreba da proda slike kako bi sutradan imao novac za hranu.
– Taj isti kupac, pojavio se ponovo malo kasnije, sa sve slikama i opet u pratnji konobara tumača. Znoj me oblio. Pomislih, što sam glup, što nisam pobegao, sad ću morati novac da mu vraćam, i šta ću posle. Čovek se ustvari vratio jer na tim slikama nije bilo mog potpisa. Uradim to, čak mu i svoju adresu napišem. On ode oduševljen. Posle nekih osam meseci dođe meni pismo od tog mog prvog kupca i to iz Njujorka, sa pozivom da odem tamo da me školuje. Bio sam tada treća ili četvrta godina srednje, nisam znao engleski. Pismo mi je prevela moja profesorica. Otac se tome jako usprotivio i Drago naravno ne ode, iako je stalno kao klinac govorio da će jednog dana otići u Ameriku.
Životne okolnosti, sudbina ili šta već, Đokića su ipak posle nekoliko godina odvele u Ameriku o kojoj je maštao.
– Tome je predhodilo poznanstvo sa Slobodanom Bojovićem čijoj sam ženi u Beogradu pravio portret – poprsje. Bili su prezadovoljni, pokazivali prijateljima i eto meni posla u Americi gde su oni živeli. Dobijem poziv da idem tamo da nekim ljudima radim portrete. Eto šta je sudbina, ponovo Amerika, samo sada Čikago. Napišem ja svoje uslove, tražim pokrivanje troškova povratne avionske karte, boravka, broj portreta, cenu rada... Sve što bi imalo smisla za odlazak i zaradu nekog novca. Sve su prihvatili i poslali mi avionsku kartu. Šta sad? Imam malo dete, žena opet trudna, pred porođajem sa drugim detetom. Nisam znao šta da radim. Presudila je moja supruga rečima: „Koji si ti frajer, dobio si sve, a ti sediš ovde i razmišljaš. Idi čoveče, ako ti nije dobro sedneš na avion i vratiš se.”

I tako je otišao prvi put. Išao je tri puta uzastopno 1989.-1990. i napravio oko 100 portreta. Sponzor mu je bila Sju Keri којa mu je u Njujorku i Čikagu organizovala izložbe, upozmala sa imućnim ljudima, omogućila medijsku pažnju. Nakon intervjua u Čikago santajmsu javio mu se Slobodan Pavlović, naš čovek a američki biznismen. Želeo je da Đokić uradi portrete, njemu, ženi, ocu, majci...
– Kad smo se upoznali, kliknula mi je ideja da ga dovedem u Srbiju. Predložio sam mu da napravi most na Drini kod Bijeljine gde je nekad samo skela bila. Mislim na Pavlovića most koji sada spaja Semberiju i Mačvu. Bila je to moja ideja, neki vid sudbine, ne znam. Pomislim, kad je mogao Mehmed Paša Sokolović, možeš i ti, i kažem to Pavloviću. Čak sam i maketu mosta i celog grada napravio. Sve je to suđeno, negde zapisano.
U Americi je dobro prošao, mada je kako kaže, u to vreme posla imalo i kod nas, bilo je para, narod je vrednovao umetnost. Danas je potpuno drugačije, onaj ko ima, štedi ili ulaže u nešto drugo, a mnogi su i zbrisli u inostranstvo. Sve se promenilo.
–Moje kolege danas jako teško žive. Kad sam negde u društvu, uopšte ne govorim ko sam i čime se bavim, to je kod mene urođeno, ja sam zanatlija, majstor kao moj otac. Tako ja to gledam. Moj otac je bio stolar, bačvar, kaže i pokazuje stolarsko rende, očevu altku koju je kao dete viđao u očevoj radionici. Danas je čuva za uspomenu u svom ateljeu.

Zasmetala nam je njegova skromnost u priči jer slike načičkane po zidovima i izvajani likovi prosto vape da izađu iz ateljea.
– Ne znam da li sam skroman. Vreme i sudbina nose svoje, a pošto je moja prva ljubav bila slikarstvo, a otišao sam u vajare, sada se nekako malo više posvećujem prvoj ljubavi. Slikam i to me ispunjava. Spremam izložbu „Stari zavet”. Mogla bi biti u Njujorku, videćemo, možda i kod nas negde. Stari zavet je najsvetije pismo, najveće pismo i najveća knjiga u istoriji čovečanstva. U slikarstvu se ne možete ponavljati i ja sam rešio da napravim raznolike, originalne slike a sve što je na njima je moja mašta. Do sada ih je 67, a planiram oko 100, možda i neku više.

Sliku Bog stvara čoveka smatra jednom od najboljih slika Starog zaveta koju je do sada uradio.

Za sliku Kovčeg zaveta žargonski kaže da je strašna slika - prikazuje sveti gral napravljen od zlata iz koga je Isus Hrist pio vino, a koji je nestao i nikad nije pronađen.


Kao posebne iz ove garniture izdvaja slike:Izgubljeni sin na kojoj je oslikao oca sa šajkačom koji držeći zastavu plače, vrišti, kuka, dok deca beže iz zemlje... Okolo su neke nemani, stanje kao u našem društvu...; Sveti Ilija na ognjenim kočijama, Stvaranje svetova, Josif i braća u Misiru i dole prikazanu Heruvim na pragu svoje kuće


Izložbe i priznanja
Đokić u zemlji i inostranstvu redovno izlaže od 1966. a prvu samostalnu izložbu imao je 1969. godine u Prištini. Na njegovo umetničko napredovanje u srednjoj školi najveći uticaj imali su profesori Slavko Šćepanović i Mila Rajković za koju kaže da je bila odličan pedagog, ono što je i nabitnije za rad sa decom. Kasnije, kao student izlagao je na Oktobarskom salonu i to vreme pamti po tome što se tada sve vrednovalo, drugačije nego danas. Vrednovao se rad, nije mogao svako izlagati na Salonu. I žiri je bio pošten, nisu palile rodbinske i slične veze, već kvalitet. Od brojnih priznanja kao najdraže i izuzetno priznanje za ceo svoj rad, a da i dalje ne zna ko ga je predložio, ističe to što je decembra 1994. godine Međunarodna komisija umetnosti kritičara i istoričara uključila njegovo ime među najistaknutija imena svetske umetnosti u katalogu "Ko je ko u međunarodnom umetnosti".

Oto Logo
Značajan uticaj na njegovo zanatsko vajarsko usvršavanje u studentskim danima imao je Oto Logo.
– Došao je jedan dan u atelje gde sam tada kao student kod velikog majstora, vajara Veselka Zorića u studiu „A” vajao reljefe za ogromni polijelej za Libertvil za Ameriku. Pitao me je šta sam završio. Rekao sam mu Umetničku školu u Peći. Gledao je i sa čuđenjem me upitao da li sam vajao nekad. Na moj odgovor da nisam, uzvratio je da odlično vajam. Bio sam zbunjen, jer samo sam se trudio da to dobro radim, voleo sam to. Ponudio mi je da kod njega, kao majstora, učim zanat što je značilo: dođeš ujutru, središ atelje, pripremiš alat i jednostavno moraš da radiš. Mimo toga, kad kod njega posla nema, rekao mi je da mogu sa starom ekipom po sajmovima, vašarima i sličnim dešavanjima. On predlaže, a ja mu sumnjičavo kažem da ne znam ni ko je on, još pitam kako da mu verujem. Zaista nisam znao ko je Oto Logo iako je bio u našem komšiluku. A tada, nisi mogao da položiš prijemni na Akademiji ako nisi znao ko je Oto Logo, jer on je uveo modernu umetnost u tadašnju Jugoslaviju. On i Pavle Vasić. I tako počnem da učim zanat i radim kod njega. Počnem od najosnovnijih stvari, od crtanja, vajanja oka, nosa, usta. Dve sam godine samo anatomiju učio. Malo, pomalo to uđe pod kožu, zaista sam napredovao, ne samo u zanatu, nego i u načinu života kakav su oni vodili. Uz njih sam naučio i da popijem po neku čašicu, kako me ne bi zezali da sam provincijalac koji glumi finoću i ne pije. E taj život umetnika, to je, ne još jedna, nego deset akademija. Onda sam već počeo da stvaram neka čudna dela, što je i normalno, jer za nas važi da smo svi pomalo udareni, kaže Đokić.

***Priča o Dragu Đokiću podeljena je u četiri celine koje, svaka za sebe, nose određenu poruku. Uživajte!
By JST On March 14, 2016
Tekst i foto: S. Lučić