Саво Штрбац - гост бечке "Просвјете

 Култура сећања

У оквиру програма одбора Просвјете у Аустрији - Култура сећања, гост Друштва протеклог викенда био је Саво Штрбац, председник Информационо-документационог центра Веритас. Он се у петак 11. и у недељу 13. децембра представио бечкој публици, а у суботу 12. 12. је био гост клуба "Видовдан " из Линца, са којим Просвјета успешно сарађује.

Присутну публику и аутора је у петак увече у свечаној сали Храма Васкрсења Христовог у другом бечком округу, поздравио Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски господин Андреј, истакавши допринос Просвјете на очувању српског духовног и културног националног идентитета у расејању, као и значај рада "Веритаса" у чувању памћења на српске жртве у протеклим ратовима.

Срђан Мијалковић, председник СПКД Просвјета подсетио је присутне да је овај сусрет посвећен раду и књижевном стваралаштву Саве Штпpца и култури сећања код српског народа, чему Друштво у свом досадашњем раду посвећује изузетну пажњу.

Доајен Просвјете, Вјера Рашковић Зец је присутнима напоменула да је Саво Штрбац на овогодишњем Сајму књига у Београду, имао успешно представљање своје књиге "Хроника прогнаних Крајишника", у сали "Иво Андрић", напомињујући да је до овог програма у Бечу дошло на њену иницијативу.

Са богатом биографијом Саве Штрпца, присутне је упознала професор Светлана Матић, истичући да народ који заборавља своју прошлост, нема право ни на будућност. Подсетила је да је Штрбац на челу невладине и нестраначке организације Веритас од 1993. године, чији је непосредни повод за оснивање, како и у њиховом програму пише, произашао из дипломатског, економског и медијског рата против српског народа, деведесетих година прошлог века.

Саво Штрбац је овом приликом подвукао: Срби су грађани света, народ добар и радан. Треба да се поносимо нашом дјецом и завичајем, јер државу чине људи. Међутим, Срби имају лош однос према прецима и својој бурној историји. Зато треба отворено да говоримо о жртвама и трагедији српског народа са којом треба изаћи у свет и интернационализовати је. Штрбац је присутне обавестио и о оснивању организације "Српски меморијал" чији је циљ да подсети и прикупи имена свих српских жртава у протеклим ратним сукобима, почевши од Првог светског рата, па све до ратова деведесетих година прошлог века на просторима бивше СФРЈ.

 

Делове из објављених књига аутора читала је Сенка Лучић, новинарка листа "Политика", са посебним освртом на текст "Наш Патријарх Павле" који је изазвао бурне реакције и аплаузе присутних. У завршној речи, Срђан Мијалковић се захвалио гостима и присутне подсетио на предстојећи, пети по реду "Српски новогодишњи концерт Просвјете у Бечу" који ће се одржати 13. јануара увече у свечаној сали трећег магистрата у Бечу.

Саво Штрбац је са сарадницима посетио ученике који похађају наставу Просвјетине школе српског језика у Храму Васкрсења Христовог, пожелевши им много успеха у раду и учењу ћирилице. Након потписивања књига, дружење са ученицима је завршено заједничким фотографисањем.

Саво Штрбац - биографија

Саво Штрбац је рођен 6. октобра 1949. године у Раштевићу код Бенковца у Хрватској. У родном селу је завршио основну школу, у Бенковцу гимназију, а дипломирао на Правном факултету у Загребу 1972. године, где је, четири године касније, положио и правосудни испит.

Од 1977. до 1990. радио је као судија у Општинском суду у Бенковцу и Окружном суду у Задру.

По доласку Хрватске демократске заједнице на власт у Републици Хрватској (РХ) напушта место судије и, као члан Адвокатске коморе Хрватске, 1. новембра 1990. отвара адвокатску канцеларију у Кореници. Током 1990. и 1991. заступа и брани Србе прогањане у Хрватској. Од 1992. до 1995., као члан Адвокатске коморе Републике Српска Крајина (РСК), заступа и брани странке пред судовима у РСК. По доласку у Београд, као члан Адвокатске коморе Србије, наставља са адвокатском праксом, све до 2011. године, када се, због болести, пензионисао.

Од почетка ратних сукоба ангажован је у Комисији РСК за размене заробљеника, у почетку као члан, а од 1993. као председник, а исте године именован је и за секретара Владе РСК, на којим функцијама остаје до краја рата. Крајем 1993. године, са групом интелектулаца медицинско – правосудне провинијенције са подручја тадашње РСК (бивше УНПА подручје), оснива Документационо-информациони центар „Веритас“, на чијем челу се налази од оснивања до данас.

До егзодуса Крајишника (август/95) седиште организације је било у Книну, а од тада се налази у Београду, са представништвом у Бања Луци.
После рата активно учествује у раду Комисије за хуманитарна питања и нестала лица Савезне Републике Југославије (СРЈ), односно Србије и Републике Српске (РС), у којима је имао или има статус експерта за подручје РХ.
Учесник је на многим локалним, регионалним и међународним расправама, симпозијумима, конференцијама и научним скуповима на тему ратних жртава и ратних злочина. Као експерт са темом “Селективна правда ИЦТY” учествовао је и на Тематској дебати “Улога међународног кривичног права на помирење” у ГС УН-а у априлу 2013. године у Њујорку. За рад у Веритасу добио је препоруке УН – Канцеларије за везу у Београду (1999), ИЦРЦ (1999) и ИЦТY (2000).

Објавио је седам књига: Судбине људи са потражних листа (Београд, 1998), Звона светог Ћирита (Бања Лука, 2000), Хроника прогнанх Крајишника (Бања Лука, 2005), Звона судбине (Бања Лука, 2005), Хроника прогнаних Крајишника ИИ, (Бања Лука, 2010), Рат и ријеч (Бања Лука, 2011) и Звјездан (Бања Лука, 2013).До 4. августа 1995. године живио је у Бенковцу, а од тада као прогнаник у Београду. Ожењен је и има двоје одрасле деце.

ПР. Просвјета Аустрија, Беч, 14.12.2015.

http://www.prosvjeta.at/index.php/32-d-sh/293-2015-12-14-13-07-54 

Етно успомене у срцу Сремских Карловаца

 

  

 У срцу Сремских Карловаца, у дворишту Дубравке и Драгана Дошена преко пута чувене Карловачке гимназије, један до другог нижу се мањи објекти који су не само споља него и у унутрашњости у потпуности опремљени у етно стилу. Дошенове у сређивању амбијента нису водили трендови, није их водило ни помодарство, већ за њих посебна вредност сваког комада намештаја и осталих кућних потрепштина које поносно чувају као успомену на своје претке, старе карловачке виноградарске породице. Како су и сами, што је ваљда и нормалан след ствари, наставили виноградрску традицију, амбијент за уживање у њиховим винима већ су украсили стари креденци, гарнитуре за седење, ретки примерци столица, посуђе...

                                        

    Сваки комад за њих има посебно значење и то је разлог што је овде, како нам је Дубравка рекла, изложен само један део „успомена” на протекло време...Према њеном мишљењу, поента није у изношењу свега што је складиштено у оставама, већ у брижљивом избору којим се постиже склад и топлина простора. А та топлина се у дому породице Дошен осећа на сваком кораку, враћа у детињство, неко „спорије” време у коме је породица била на окупу.

Т/Ф. С. Л.

Фероцемент у грађевинској индустрији

   


   




  



 ****
   Иако се фероцемент као материјал, односно специјална врста бетона, широм света примењује у грађевинској индустрији, код нас је и даље велика непознаница не само обичном народу већ и градитељима навикнутим на класичну градњу и стандардне „тешке” материјале.

   А фероцемент је уствари ситнозрни, танкослојни армирани бетон састављен од цементног малтера у који је утопљено више слојева мрежа (рабиц) од танке челичне жице. За разлику од класичног армираног бетона знатно је отпорнији на утицаје спољне средине, жилав је, водонепропустан, безбедан и трајан. Елеменати од фероцемента имају много већу чврстоћу, мање димензије, тањи су и лакши, а имају исте механичке особине као и они од класичног армираног бетона. Изградња објеката од фероцемента, посебно већих димензија знатно је бржа и исплативија. Све ово сазнајемо од Миленка Милинковића који је међу првима у свету почео да користи фероцемент за изградњу грађевинских објеката. За разлику од светског тржишта где се ова технологија полако ширила, он је на нашим просторима и даље једини који је примењује у грађевинарству за изградњу степеништа, стамбених објеката и вишенаменских хала великих димензија. 

     Упитан, откуд електроинжењер и атомски физичар у грађевини, Милинковић каже да је та прича почела пре скоро 45 година, када је као гимназијалца пожелео простор да прилагоди себи, а не да се он прилагођава простору који му намећу архитекте. Сметали су, како каже, квадратни облици којих у природи уствари нема, јер природа не познаје коцкасте форме. 

 

   Младалачку жељу остварио је давне 1981. године када је у свом винограду поред Вуковара где је тада живео од фероцемента изградио први објекат – кућу као куполу. Доласком у Бољевце, надомак Београда направио је халу лучног облика за потребе фирме. Оба објекта, као и велелепна соларна кућа у Бољевцима подигнути су скелетном методом, најчешће применљивом у изградњи стамбених објеката. 

   

 У међувремену је технологију за изградњу кућа лучног (полуцилиндричног) облика,  толико разрадио да комплетан елемент у себи има спољни зид, термоизолацију и гипсане плоче као унутрашњи зид. Уместо фасаде, довољно је објекат споља премазати полиуретанским премазом који има особине хидроизолације.

   

   – Овај систем изградње интересантан је и по томе што без обзира колико је кућа велика у простору нема носећих зидова, цела површина је корисна, а преградни зидови се по жељи могу изводити по завршетку спуштених плафона и постављања подова. У односу на класичну градњу, лучни облик има много бољу носивост и трајност, а већ у фази изградње постоји велика уштеда у материјалу. Објекти су енергетски ефикасни што је посебно видљиво у току експолатације, истиче Милинковић.

   Други метод употребе фероцемента у грађевинарству је технологија префабрикованим елементима (произведеним у калупима) и примењује се за израду равних и конзолних степеника и изградњу вишенаменских хала (спортских, производних, затворених базена...). Милинковић је дуго развијао овај систем, јединствен у свету. Циљ је био да се адекватним избором материјала у потпуности задовоље сви захтеви статике, термике и хидроизолације, а изградња буде брза, једноставна и повољна. Сам начин изградње хала подразумева израду темеља на који се поставља челична лучна конструкција на коју се монтирају готови елементи са или без уграђених прозора (у зависности од намене). Простор између полукружно нанизаних елемената армира се и затвара челичном оплатом и у те шупљине излива се бетон. На тај начин се формирају армирано бетонски лукови у које су укљештени крајеви арматурне мреже, односно носива структура хале...

Од пловидбе до становања

   Давне 1848. године Ј. Л. Ламбот патентирао је фероцемент као материјал од кога је направио чамац дужине три метра. Тај чамац се и данас, после много година проведених у морској води, чува у музеју у Француској што довољно говори о квалитету и отпорности овог материјала. Дуги низ година фероцемент је коришћен углавном за изградњу чамаца, јахти, баржи… Крајем двадесетог века почела је озбиљнија примена и у грађевинској индустрији широм света. 

Префабриковани елементи

    Све, од идеје, преко разраде алата за производњу елемената, комплетне технологије, процедура, алата за монтажу, транспорта, уградње... Све је Милинковићево решење и оно је патентирано као „МЦ систем градње”, почетком 2011. године изабран међу десет најбољих пројеката енергетски ефикасне градње у Европи.

Текст и фото: Сенка Лучић

Идвор: Пупинов комплекс

Завичајни комплекс посвећен Михајлу Пупину налази се у равном Банату, у његовом родном месту Идвор. Чине га зграде Народног дома, старе основне школе из 1846. године, православни храм из 1803. године посвећен Пресветој Богородици у коме је Пупин крштен одмах по рођењу, као и кућа у којој је Михајло, као десето дете, живео са родитељима, браћом и сестрама, а која се нaлази у непосредној близини, са друге стране улице. Комплекс је заживео 1979. године када је обележено 125. година од Пупиновог рођења. Од тада су и побројани објекти под заштитом као споменици културе. 
  

Ипак, данашњи изглед објеката представља срамоту и незахвалност нашег народа према научнику светског гласа. Посебно ако се има у виду да је зграду Народног дома у стилу еклептике Пупин наменио Идвору у жељи да његово родно место буде центар за образовање младих људи у области пољопривреде. Лепа замисао, само кад би се и код оних који воде овај комлекс коначно пробудила свест о томе да поред централне просторије украшене портретима великог проналазача и остатак простора засија у пуном сјају. Млади би тада вероватно долазили, а можда би их Пупиново стваралачко размишљање, приказано на муралу осликаном преко целог зида наспрам улаза, подстакло да крену његовим стазама...    

Ни стање у Пупиновом музеју није много боље или је у питању лоша одлука да зграда старе основне школе у коју је Пупин ишао, буде место на коме ће бити представљен  животни пут светски признатог научника. Заслужио је Пупин много више од штуре поставке у мрачном и запуштеном амбијенту. Недопустиво, али истинито, исто колико и помисао да би ово као наслеђе у некој другој земљи било лепо сређено и добро уновчено.

    
Једина светла тачка јесте обновљена кућа са живописном фасадом коју у Идвору сви представљају као научникову родну кућу. Иако изгледа као класична банатска кућа са пространим тремом, она уствари није у целости аутентична у односу на првобитну с краја 18. века. Садашња грађевина подигнута је на темељима те старе куће, тако да је и распоред четири просторије остао исти, а у дворишту је поново постављен бунар са ђермом.

     

    
   
  У поменутој светлој тачки крије се и потврда о спорадичној бризи надлежних служби. Код нас су јубилеји једини моменти када се о благу брине, те је и Пупинова кућа највише уређена 2004. кад је обележено 150 година од његовог рођења. Том приликом извођачи радова су се максимално потрудили да врате стари изглед, онај који је Пупин дочарао описујући мир и тишину Идвора у аутобиографији „Са пашњака до научењака” за коју је добио Пулицерову награду.

***објављено јануара 2015. Политика/ додатак Моја кућа

Миша Ђорђевић: У свету од кованог гвожђа

Мистерија Стоунхенџа

Сремска Митровица: Сунчани сат у Музеју Срема

     Копајући темеље за своју кућу у северозападном делу града, према локалитету Јупитерово светилиште у близини хирушкг блока болнице у Сремској Митровици, један човек је на свом плацу открио композицију од три скулптуре. Плашећи се да ће прича о проналаску зауставити планирану градњу, једно време је ћутао о свом проналаску. Ћутао је  све док се за пронађене елементе није појавио купац са жељом да их угради у своју викендицу. Срећом, ову помало чудну идеју, откупом скулптура предухитрили су људи из Музеја Срема. Случајни проналазак данас је највреднији експонат у лапидаријуму.

  

 „Реч је о композицији која приказује Атласа како држи шкољку сунчевог сата на плећима. Друга фигура је Херакле са лављом кожом пребаченом преко десног рамена. Трећа фигура је мало проблематична, могао би да буде Ификле (Хераклов полубрат), али не мора да значи. Композиција је јединствена и многи археолози и познати стручњаци из Лувра који су долазили у музеј кажу да овакве композиције у свету нема, бар је они нису видели. Претпоставке су да је ово дело настало под утицајем Мале Азије... Било како било, оно што је интересантно је сам сат (на позадини). Сфера сата је оштећена, недостају рани јутарњи и касни поподневни сати, али се у центру јасно види рупа у којој је била казаљка”, каже Павле Поповић, археолог у Музеју у Срему у Сремској Митровици. 

  

 Иначе, сатни механизам у облику шкољке је интересантан и по једној хоризонталној линији која означава географску ширину Сирмијума (данашње Сремске Митровице). Сат је конструисан тако да апсолутно тачно показује локално време за становнике Сирмијума. Сваког првог дана пролећа и сваког првог дана јесени у време равнодневница, сенка казаљке, ако је сунчан дан, морала је да падне на ту линију. Исклесан је од квалитетног мермера, а његов настанак везује се за крај првог и почетак другог века.

 *** Аутор текста и фотографије С.Лучић
Објављено 17.10.2012. Политика/додатак Путовања

Чачак: Некад конак Обреновића, данас Народни музеј

      Конак Јована Обреновића саграђен 1835. године најстарија је стамбена зграда у Чачку, а у којој се од 1953. године налази Народни музеј. Зграда правоугаоне основе са испадом и диванханом изнад улаза подигнута је у стилу оријентално-балканске архитектуре карактеристичне за период владавине кнеза Милоша. Високи подрум конака има засебан улаз и озидан је каменом, а таванице су од дрвених греда. Поред хола у приземљу су још три просторије, а у једној од њих је богато декорисана пећ. До спратног дела конака где већина соба има декорисану таваницу, а који је некада служио за становање и пријем гостију води дрвено степениште. Према записима, конак је изграђен у веома кратком року. Градња је почела у марту, а већ у септембру месецу исте године Јован Обреновић је набављао стакла за прозоре и алке за врата и долапе што је значило да је радовима дошао крај. Спољну фасаду изнад улаза на југоисточној страни грађевине и између два прозора и дан данас краси грб генерала Јована Обреновића, команданта Моравско-подерињске војне команде. Међутим, господар Јован Обреновић, рођени брат кнеза Милоша је само кратко живео у конаку, негде до 1842. године када је са породицом напустио Чачак у који се више није ни враћао. Конак је касније прво постао седиште Окружног начелства, затим је у њему била смештена жандармеријска чета па школска поликлиника. 

      Коначно, одлуком главног одбора од 30. августа 1952 године, долази до оснивања Народног музеја у Чачку, а прва стална поставка за јавност је отворена баш у конаку Јована Обреновића 1953. године. Од тада па до данас Народни музеј, како нам је рекла Делфина Рајић, историчар уметности и директор ове установе има задатака да сакупља, чува и излаже музејску грађу са територије љубићског, трнавског, таковског, драгачевског и моравичког краја. Запослени у музеју су посебно поносни на три целине сталне поставке чачанског краја: од праисторије до краја средњег века, цркве и манастири чачанског краја и устанци и ратови 1804-1941.

 

 

   

      „Музеј у Чачку је установа комплексног типа за заштиту покретних културних добара на територији Моравичког округа. У свом саставу има: одељење за палеонтологију које је недавно основано, за археологију, историју, историју уметности и конзервацију. Имамо богату библиотеку специјализованог типа, фотографски атеље и водичку службу. Године 1961. из музејских збирки издвојена су савремена дела и тада је формирана Уметничка галерија Надежде Петровић. Музеј има око 20.000 предмета, реализовао је пет научних скупова и има изузетно богату издавачку делатност. Од 1969. године, музеј у континуитету издаје научни часопис од националног значаја. У току 60 година постојања, реализовано је 110 археолошких ископавања”, каже директорка чачанског музеја .

       На крају сазнајемо да Чачани и гости града на Морави редовно могу да уживају и у тематским изложбама, а следећа која је у припреми, јесте изложба „Луло моја сребром окована”. Тема су турске луле а на изложби ће учествовати 24 музеја из целе Србије са својим експонатима.

 

 

Награде

Чачански музеј је добитник значајних признања, међу њима су: Орден републике са бронзаним венцем (1978), Вукова награда(1982.) и Октобарска награда (тада) Општине Чачак 1997. године. Ускоро Очекује се да Народни музеј ускоро добије статус установе од јавног значаја, статус какав ће у централној Србији такав имати само музеји у Прокупљу, Новом Пазару и Сирогојну.

 

 

Културно добро

Од свог настанка до данашњих дана конак је претрпео многе измене и преправке, а велики конзерваторско–рестаураторски радови обављени су од 1950 до1953. године. Данашњи изглед конак је добио након још једног обнављања у периоду од 1972–1974. године, а у међувремену је у два наврата (1997. и 2006.) извршено препокривање зграде. За културно добро од великог значаја проглашен је 1979. године.

Текст и фото: Сенка Лучић

***април 2013.

Bremen: Moto i simbol jedne gimnazije

     U parku preko puta gradske hale i u neposrednoj blizini glavne železničke stanice u centru Bremena (Nemačka), nalazi se upečatljiva figura slona, visoka skoro deset metara.

Slon je rad minhenskog vajara Frica Bena iz 1931. godine, a na ovoj lokaciji zvanično je, od strane nemačkog kolonijalnog društva Bremena postavljen godinu dana kasnije kao spomenik svim žrtvama kolonijalne vladavine Nemaca i svih drugih zemalja. Osim što je spomenik, slon je i simbol Gimnazije Herman Beze koju od parka deli istoimena ulica.. Gimnazija je 2005. godine proslavila sto godina postojanja. 

    

 Do izgradnje zgrade u kojoj je Gimnazija danas došlo je zbog toga što su krajem 19. veka postojeći kapaciteti srednjoškolskih objekata sa određenim usmerenjima postali nedovoljni u odnosu na interesovanje učenika za upis. To je bio dovoljan razlog da se 1901. godine raspiše konkurs za dve nove zgrade u kojima će biti gimnazija i srednja škola. Krajem naredne godine počeli su pripreme za izgradnji po projektu koji je pobedio na konkursu za novu srednju školu, a u čijoj su izradi učestvovali Pаul Kranc, Ferninand Keler i Oto Grefel, arhitekte iz Šarlotenburga. Već karajem 1905. u novoj zgradi je počela da se organizuje nastava, mada je zvanično otvoranje tadašnje srednje škole u renesansnoj građevini usledilo u aprilu 1906.godine.

        Zgrada se proteže na spoju dve ulice, a sam ugao osnovna četiri nivoa objekta sa mnogo prozora karakterističan je po bakarnom tornju na tri nivoa. U visinini tornja, pod krovnom kosinom pokrivenom crvenim crepom nalaze se još tri spratne zone što zajedno sa fasadom prepunom ukrasa ovoj zgradi daje skladnu celinu. 

 

Na delu fasade na strani gde je glavni ulaz, a nešto bliže tornju, u kamenu je na latinskom jeziku uklesan moto škole „Non scholae sed vitae” u sličnoj verziji poznate Senekine poslovice „Non vitae sed scholae discimus”. U slobodnom prevodu moto škole je „Ne za školu, nego za život” što je direktna poruka učenicima da u ovoj školi stiču znanje – uče, ne za školu, već za život.

     U toku Drugog svetskog rata zgrada škole je pretrpela manja oštećenja koja su vrlo brzo sanirana. Inače, škola je od osnivanja čak 12 puta menjala ime. Prvobitno je bila samo Srednja škola, a poslednja promena imena desila se 2005. godine i od tada je zvanično Gimnazija Herman Beze. Ime je dobila po učitelju muzike koji je u ovoj školi radio od 1907. do 1933.godine. Njegovo ime takođe nosi i ulica u kojoj se Gimnazija nalazi. Od 1977. ova zgrada je pod zaštitom i prva je školska zgrada u Bremenu koja je svoje mesto dobila na listi kulturnih spomenika. 

Tekst i foto: S. L.

(Posle turneje po Nemačkoj)

Мокра Гора: Шарганска осмица

***И овог лета актуелно одредиште!!!

 

                  Омиљена посластица посетилаца је комплет лепиња (кајмак, јаја, претоп) у пакету са  киселим млеком. Са истим одушевљењем уживају у качамаку, телетини испод сача и другим ђаконијама карактеристичним за трпезу овог краја.

              

                                                                 ***********

Клепетање вагона на „Осмици”

     „ Проћи ће подоста година, па ће се људи опет сјетити гвогденог пута, те ће се испотекаре обновити овај пут. Само њим до Вишеграда неће путовати путници ради потребе и посла, већ људи од забаве сербез одморишта и уживанције”.

     Од времена (крај 19. века) када је кремански пророк Митар Тарабић изнео још једно у низу својих пророчанстава, до остварења горе наведеног прошло је много година.

Јединственом трасом у Европи, пругом уског колосека просеченом кроз мокрогорску котлину и падине Шаргана, окружене планинама Таром и Златибором, а чији се настанак везује за почетке српског железничког саобраћаја, од 1925. па све до фебруара 1974. године крстарио је популарни „Ћира”.

     Тарабићево пророчанство почело је да се остварује новембра 1999. године када су отпочели радови на реконструкцији и ревитализацији старе „Осмице”.

Коначно од септемба 2003. године, на релацији Мокра Гора - Шарган Витаси и назад, на делу пруге која је некада била жила куцавица и веза Европе са Јадранским морем, поново је почео да саобраћа воз. Од тада су „људи од забаве сербез одморишта и уживанције” постали главни посетиоци Мокре Горе и путници у вагонима на историјски значајној, данас веома атрактивној музејско - туристичкој прузи „Шарганска осмица”.

  Радним данима, а посебно викендом у периоду од априла до краја октобра када собраћа музејски воз „Носталгија”, у почетној станици Мокра Гора све врви од путника. Од прве пиштаљке за полазак воза, клапарање вагона уском пругом кроз планинске усеке и чаробно природно окружење изазива одушевљене туриста. Како и не би кад је пружно растојање од близу 16 километара до станице Шарган Витаси „обојено” мраком чак 22 тунела, пре, и после којих лепотом у пуном сјају дневне светлости осваја чаробна лепота природе. Укупна дужина тунела на Осмици износи 5.446 метара, а најдужи је Шарган са 1.667 метара. Пруга прелази преко пет мостова, а најдужи од 45 метара је на реци Камешини. У току вожње у вагонима се са разгласа чује презентација о прузи и објашњења о занимљивостима у окружењу, али је често надјачана хуком воза и носталгичном буком вагона...

      Прву прилику за двадесетоминутну паузу уз напуштање воза, освежење или сређивање утисака путници „Носталгије” имају у станици Шарган Витаси, месту одакле се некада путовало даље у правцу Сарајева и Дубровника. У повратку, воз се на кратко зауставља код стајалишта Крст како би путници са видиковца осмотрили део пружне трасе у облику броја осам којом је превазиђена висинска разлика између Мокре Горе и Шаргана. И све то под „пиштаљком” и будним оком професионалног, изнад свега љубазног возног особља, расположених да у сваком тренутку туристима буду на услузи. „Осмичарење” се наставља до станице Јатаре, прелепо сређено одмориште са рестораном поред, и видиковцем изнад саме станице. Следеће кратко заустављање је у станици Голубићи карактеристичној по празној станичној згради са једне и видиковцу са друге стране пруге. Са овог места поглед пуца на долину у чијем средишту се протеже село Мокра Гора, леву страну предела краси Скулова воденица у приватном власништву, а десну, на брду Мећавник „Дрвенград” Емира Кустурице.

Последње заустављање на крају вожње је на видиковцу Луди камен, код камена љубави са прелепим погледом на извориште лековите воде Беле воде, препознатљиво по цркви Св. Јована Крститеља. До ове локације у бизини насеља Мокра Гора може се доћи аутомобилом или лаганом шетњом трасираним пешачким стазама кроз аутентичан амбијент.

Станица „Носталгије”

На релацији Мокра Гора – Шарган Витаси – Мокра Гора воз ће саобраћати свакодневно у два редовна термина 10.30 сати и 13.25 сати, а до краја августа туристима је на располагању редован полазак у 16 сати и 10 минута. Вожња траје са паузама траје око 2 сата и 25 минута. Деца до шест година имају бесплатну вожњу, одрасли плаћају 600, а за децу од шест до 14 година возна карта износи 300 динара.

Почетна станица

На путни правац до Мокре Горе усмерава табла за искључење десно са пута Ужице-Златибор, одмах после вароши Мачкат. Добар и „повозит” пут води кроз села Шљивовица и Кремна, и поред обележене станице Шарган Витаси. На близину крајњег одредишта указује табла за етно-село „Дрвенград" на Мећавнику, након које пут води преко пруге право у село Мокра Гора испред саме границе са Босном и Херцеговином. За паркирање су одређене две локације. Прва поред главног пута одмах после сеоског гробља. Друга је на самој станици Мокра Гора у близини благајне, ресторана и коначишта, а до ње се стиже после вожње од неколико стотина метара даље од првог паркинга.

Јатаре и Голубићи

За разлику од прошлих времена кад су се у станици Јатаре возови само укрштали и напајали водом, и на којој никад није продата ни једна карта нити је неки путник сишао или се попео на воз, данас је ово права оаза за уживање, како у природним лепотама, то и у богатој ресторанској, а у летњим вечерима и пријатној музичкој пунуди. За разлику од осталих станичних зграда, једино она у Голубићима изгледа напуштено. Разлог није немар, већ је као објекат новијег датума на неки начин украс локације на којој је направљена за потребе снимања филма „Живот је чудо”.