„Где год живели или пошли „слике
живота” нас прате а само је питање тренутка када и где ће сећања оживети.”
Опленачка прича
Није у питању класична
туристичка репортажа о Опленцу, већ редови настали у току једне винске туре по
Шумадији, динамичном путовању које је подразумевало између осталог, посету
опленачком виногорју и Задужбини Карађорђевића (црква светог Ђорђа, Краљев подрум, Карађорђева црква у Тополи…). Призор цркве на брду Опленац
изнад Тополе, нашег сапутника, сликара, историчара уметности и путописца Милутина Дедића, вратио је у рано
детињство и на само једну урамљену
фотографију на зиду породичне куће у родном Шибенику.
„У нашој кући тежашкој
(сиротињској, радничкој) у Шибенику није било ни књига ни слика, било је само
икона, јер где год су Дедићи путовали, доносили су само иконе. Али, била је
само једна фотографија Опленца коју је мој отац Јован, мислим 1933. године
изрезао из неког часописа и донео у нашу породичну кућу… Онда, 1943. године
добијамо информацију да је ујак, брат од моје мајке Јелке погинуо негде у
партизанима… Ми смо га оплакали”, причао је тада Дедић правећи паузу,
остављајући нам тек толико времена да се запитамо а какве везе сад Опленац има
са тим.
Има и те како, али идемо
редом. У међувремену, рат се завршио и један дан, неки човек са капом титовком,
опасачем и бомбама, комесар ваљда по сећању Дедића, појавио се у дворишту. „Ја
сам се уплашио и позвао мајку да изађе. Истог трена препознала је свога брата.
Оног за ког су нам јавили да је страдао... Узбуркане емоције, а он само
достојанствено гледа лево десно. Улази у кућу и пита: „А ди је ћаћа?” Мајка му
је објаснила да је ћаћа умра 1943. мало после вести о његовој (ујаковој)
погибији. „Не тај, прави ћаћа, Стаљин!”
Одјурио је у град и у књижари Мандића, јединој у то
време у Шибенику купио једну Стаљинову слику и донео кући. Није имао рам, те је
просто наредио да мајка скине слику Опленца: „Скидај ову цркву, доста је те
религиозности”, испричао нам је
у једном даху. Са осмехом се
присетио мајке која се томе противила, али je врло вешто тада изнашла
компромисно решење, постављање Стаљинове („ћаћине”) слике преко Опленца…
„После неког времена, негде 1948. године поново је
дошао ујак, видео „ћаћу”, упитао „ко је овога злотвора ставио на зид” и хтео да
га поцепа. Моја мајка то није дозволила, већ је само заменила распоред, за
сваки случај. Опленац је поново дошао у први план, а Стаљин нек се нађе…”, заокружио
је Дедић сећање на „Опленачку причу” из дечачких дана.
