Увек отворена капија „Терзића авлије”(фото: С. Лучић)
Село Злакуса, смештено између Потпећког поља и речице Петнице ушушкано је испод саме Потпећке пећине, тик је уз магистрални правац од Чачка ка Ужицу. Удаљено је 10 километара од Пожеге и око 13 од Ужица.
Врата села су увек отворена, а и кроз капију Етнопарка „Терзића авлија” проћи ће свако ко прочита обавештење истакнуто на широком улазу. Ту на мртвој стражи стоји одважни дрвени војник, чувар времена и аутентичности сеоског дворишта, смештеног на једном брежуљку, испод саме букове шуме.
Две старе српске куће (једна има сто година), млекар, шупа, салаш, бунар дубок 12 метара, три новоизграђена летњиковца и вештачки поток са језерцима насред дворишта, повезани су каменим стазама. Сваки кутак осмишљен је за седење, предах уз послужење или праћење разних саборовања која се у сезони (од 1. априла до 30. октобра) овде организују.
Старија кућа данас је апартман у етностилу за пријем гостију. У другој кући – некадашњој
школи смештен је музеј. У једној просторији је етнопоставка са свим оним малим и великим стварима и ситницама чуваним и сакупљаним годинама. Витрине препуне старих књига, дневника, старог новца, српског ордења и војних ознака, пожутелих фотографија и сведока-апарата, и још којечега, саставни су део другог дела музејске поставке.
Све је само за гледање, али нађе се у омаленој брвнари (сувенирници) и покоја ситница која може да се купи. Највише је грнчарских производа. А како и не би кад су злакуски грнчари чувени широм света, а лонци, ђувечаре, пржуље, сачеви... имају посебно место у кухињи, или су макар леп украс у простору.
Ко жели, може на лицу места да види како настаје грнчарија, да и сам проба нешто да направи или уз поздрав да настави даље.
То даље обично је уз речно корито Петнице на коме има и воденица и водопада и десетина рибњака за узгој калифорнијске пастрмке.
Призор леп, за уживање. Можда и најлепши када се употпуни погледом на Потпећку пећину, надвијену над пространим двориштем где се у хладној изворској води узгаја пастрмка, али, по жељи, служи и на тањиру у рибљем ресторану. Храна ће посебно пријати онима који се одваже да пређу кружну стазу коју чини више од 700 степеника до горњег улаза у Потпећку пећину. Тај део је истражен, осветљен и уређен за посетиоце у дужини од 555 метара. Пролазак кроз бројне ходнике, дворане и сале са прелепим пећинским украсима само потврђује да је сваки степеник био вредан труда јер, по богатству пећинског накита, она спада у ред веома ретких крашких пећина. А онда, правац на пастрмку...
Сенка Лучић
****[објављено: 07.03.2007.]
http://www.politika.rs/rubrike/putovanja/t21561.lt.html
