На крају села кућа од набоја из давне 1925. године данас је лепо место за одмор и уживање
Десетак километара северно од Кикинде налази се село Мокрин,
надалеко познато по бројним манифестацијама које се у њему организују.
Познат је и по поштанском мосту названом „Девет грла” (крај 18. века),
по великој дропљи – највећој „летачици” Панонске низије, по гусанима,
штрудлама, тамбурашима...
Прошлог месеца овде је све било у знаку гусака, јер се одржавала сада већ традиционална – борба гускова. Следеће веће окупљање је за Светско првенство у туцању ускршњим јајима. Тада се традиционално у Мокрину офарба на хиљаде ускршњих јаја, а поред домаћих све бројнији учесници су и странци, тако да само такмичење има међународни карактер.
Иако су гости овде увек добродошли, ово већ сада може бити повод да се планира путовање у овај крај у време највећег хришћанског празника.
Једно заиста специфично место у Мокрину сместило се на самом крају села. Ту се може да ужива у војвођанској равници и миру. Реч је о етно кући – Ђерам. Ова кућа добрим делом подсећа на салаш. Кућа је саграђена у типичном сеоском стилу, од набоја давне 1925. године. Прави шмек њој и њеном непосредном окружењу дају ресторани покривени трском, дечије игралиште, корлат са коњима, оку доступна пецара за ракију, столарска, али и радионица за израду предмета од глине, и још што шта.
Прошлог месеца овде је све било у знаку гусака, јер се одржавала сада већ традиционална – борба гускова. Следеће веће окупљање је за Светско првенство у туцању ускршњим јајима. Тада се традиционално у Мокрину офарба на хиљаде ускршњих јаја, а поред домаћих све бројнији учесници су и странци, тако да само такмичење има међународни карактер.
Иако су гости овде увек добродошли, ово већ сада може бити повод да се планира путовање у овај крај у време највећег хришћанског празника.
Једно заиста специфично место у Мокрину сместило се на самом крају села. Ту се може да ужива у војвођанској равници и миру. Реч је о етно кући – Ђерам. Ова кућа добрим делом подсећа на салаш. Кућа је саграђена у типичном сеоском стилу, од набоја давне 1925. године. Прави шмек њој и њеном непосредном окружењу дају ресторани покривени трском, дечије игралиште, корлат са коњима, оку доступна пецара за ракију, столарска, али и радионица за израду предмета од глине, и још што шта.
Комплетан простор не само да је идеалан за одмор, већ се у њему
све чешће организују различити културно-уметнички програми и уметничке
колоније и радионице. Овде се посебна пажња поклања у старим, добрим
обичајима који се негују са посебном пажњом да би се сачували од
заборава.
Постојећи ресторан (тренутно) може да прими око седамдесет људи, али ће ускоро бити проширен и тада ће бити још толико места у затвореном простору, а у дворишном делу има места за седење за педесетак људи.
Тренутно се ради и на смештајним капацитетима за оне који дођу и пожеле да се овде одморе више дана ускоро ће бити на располагању још десетак кревета.
У овом домаћинству или етно комплексу, према речима власника Драгише Радојчића, добра војвођанска кухиња је у првом плану. Послужење почиње надалеко чувеним мокрињским тањиром, кога чине предјело од шунке, кобасица, мокрински сир... Следе пилећа супа са кнедлама од џигерице, сељачко печење – вратна кременадла и пекарски кромпир. Дезерт по избору стиже на крају, а све ово најчешће буде „зачињено” добрим вином и праћено песмом тамбураша...
Да се прича не сведе само на иће и пиће, подсетићемо и на културни догађај који сваког јуна у Мокрину окупи бројне песнике и глумце на „Микиним данима”– меморијалу Мирослава Мике Антића.
објављено: 18/03/2009
