Манастир Пива: Селидба као спас од потопа

 

     Манастир Пива, односно црква Успења Пресвете Богородице, вероватно је једини је храм Српске православне цркве за који би се могло рећи да има два живота. Доживео је и преживео селидбу са једне на другу локацију на територији општине Плужине у Црној Гори и то због воље људи и претње га заувек прекрије

. Можда је најбоље објашњење за све постојање изузетно старог монашког записа за који смо чули од јеромонаха Јефтимија садашњег старешине Пивског манастира, а у коме је пресељење манастира на неки начин и предвиђено речима: „Бежаће манастир од воде! Бежаће и то ће бити у времену кад ће људи мислити да све могу, да све умеју и све знају.” Претпоставка је да у време кад је написан, значење поменутог записа није имало тежину какву је добило када је предвиђено почело да се остварује.

     Првобитно је црква Пивског манастира са свим пратећим објектима била подигнута на самом извору реке у некдашњем селу Гусићи, у близини Пивског ока, на локацији на којој је још у 13. веку постојала црква Светих апостола Петра и Павла. За изградњу храма која је трајала од 1573. до 1586. године, и то у време када је овај простор био под под влашћу Отоманске империје, најзаслужнији је митрополит Саватије Соколовић, потоњи Патријарх српски. По завршетку изградње дуге 13 година, тробродна грађевина са надвишеним средњим бродом, без куполе постала је један од најзначајнијих центара духовне уметности и преписивачке делатности. Храм, односно његов главни део живописали су анонимни грчки сликари између 1604. и 1606. године. Најистакнутији део горње зоне припрате краси Акатист Пресветој Богородици, рад попа Страхиња из Будимља. За осликавање доње зоне 1626. године био је задужен сликар Јован, дуги низ година помињан као Козма, био је задужен и за израду највећег броја икона на позлаћеном и богато изрезбареном иконостасу Пивског манастира, док су престоне иконе Пресвете Богородице, Господа Исуса Христа и Успења Пресвете Богородице дело сликара Лонгина.

     Упркос свим трурбулентним дешавањима (пљачке, паљење, рушење) црква је увек обнављана и скоро четири века је ипак опстала на првобитној локацији. Све до одлуке да се због повећаних потреба за електричном енергијом приступи изградњи Хидроелектране „Пива” реци на Пиви. А то је конкретно значило потапање дела Старих Плужина, кањона Пиве, Комарнице и Врбнице зарад стварања акумулационог језера за подребе нове хидроелектране. Аутоматски и потапање објеката на том простору међу којима је био и манастир Пива са црквом Успења Пресвете Богородице.

     Ипак, до потапања цркве није дошло. Захваљијући, у то време врло смисленој одлуци, црква је пренесена у Сињац, на безбеднију локацију удаљену непуна три километра од првобитне.

     –Измештање је започето 1969. а завршено 1982 године и у њему је учествовао велики број домаћих и светских стручњака за конзервацију и рестаурацију културних добара. У то време, овај сложен подухват и за њих је био једно потпуно ново искуство. Преношен је камен по камен о чему и данас сведоче бројеви који се могу видети на манастирским зидовима. Најтежи задатак било је измештање фресака, свекупно око 1.260 квадратних метара живописа из 16. и 17. века. Био је то мукотрпан посао, њихово скидање трајало је годину и по дана а ново постављање око три године, каже јеромонах Јефтимије.

     На крају када се све сагледа, десило се велико математичко поклапање. Наиме, изградња манастира на првобитној локацији трајала је 13 година, исто толико и његова селидба на садашњу локацију.