Никољдан у манастиру Грнчарица код Крагујевца

„Никољдан слави пола света, а друга половина иде на славу. Данас су сви су на ногама, и они који дочекују и они који иду на славу”

     

    Празничним бденијем синоћ и Светом Архијерејском Литургијом коју је јутрос у манастиру Грнчарица служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, почело је прослављање Светог Николаја Архиепископа мирликијског Чудотворца кога црква данас празнује.

Празник Свети Никола, у народу одомаћен као Никољдан, манастирска је слава женског манастира Грнчарица са црквом посвећеном Св. Николи. Грнчарица се налази у Епархији шумадијској, на потезу између Баточине и Крагујевца.

     Верујемо да је данас тамо посебно свечано, а  основ за то је што смо недавно, по благослову Његовог Преосвештенства Г. Јована, посетили Грнчарицу како би забележили како се сестринсво на челу са мати Домником, игуманијом манастира припремало за данашњи дан.

Слично као и код сваке куће

Упркос бројним пословима, правој радној акцији, дочекале су нас у свакодневним радним кецељама, али са осмехом и првим објашњењем да се припреме одвијају слично као и код сваке друге куће. Једина разлика је можда у броју гостију, а у Грнчарици их буде око 80.

„Прво завршавамо пољске послове, сређујемо дрва као што се то у свакој кући ради. Након тога сређујемо прилазе, двориште, кућу... Порта мора да буде беспрекорно сређена, цркве, нарочито Св. Николе, врло уредне. Има доста посла увек, пред славу посебно ”, казала је мати Домника.

То подразумева и благовремену набавку рибе и осталих намирница за славску трпезу, како би избегле гужве јер Никољдан славе бројна домаћинства. Истовремено и да би имале довољно времена за спремање. Чишћење и усољавање рибе није им страно, па чак ни димљење шарана за шта је потребно ипак мало више времена.

„У сестринству нас је девет и све радимо саме. Само за припрему ситних колача треба неколико дана, а пре тога ваља накрцати довољно ораха... И припрема предјела такође је захтевна. Рибља чорба је обавезна и правимо је на два начина, некад црвену баш добро запржену, некад белу без парадаиза и алеве паприке. Како кад, али и једна и друга су много лепе. Спремамо и пребранац пасуљ уз који служимо белолучану паприку, кувамо кисели купус са димљеним шараном. Што се рибе тиче, припремамо две до три врсте и пржимо по целу ноћ”, рекла нам је игуманија Грнчарице.

Попут осталих домаћица, монахиње о умору, чак ни после непроспаваних ноћи, немају кад да размишљају, јер све мора бити готово на време како би растерећене и свечано одевене дочекале и славу и госте.

Слава се дочекује

За разлику од верника који славе Светог Николу и прве госте у своје домове данас примају тек по подне, обележавање, односно дочек овог празника у Грнчарици је почео синоћ.

„Бденије уочи славе је почетак славе, јер у нашем црквеном кругу дан почиње од увече. На дан славе Архијерејска служба почиње у осам и траје скоро до десет сати. На крају службе се врши опход око цркве, па резање колача и преливање кољива. Након тога владика и гости прелазе у гостопримницу на послужење: колач исечен на комадиће и кољиво, кафу, грејану ракија, сокове, наше домаће црвено вино и домаћу ракију... Већ око 10.30 почиње ручак у две трпезарије. Пре тога пева се тропар Св. Николи, владика благосиља”, објаснила је игуманија.

Додала је и да се ручак обави релативно брзо, јер на Светог Николу народ некако жури. Скоро сви имају још по неки дом у који морају поћи на славу. Због тога су монахиње нон стоп на ногама како би сваком госту посветиле довољно пажње. За трпезу једва и да седну, можда за другу софру заједно са добрим људима који им на овај дан помогну да се припремљена храна и пиће принесу, поставе и послуже.

На питање, шта добијају, а шта препоручују као поклон за славу, старешина Грнчарице каже да гости најчешће доносе кафу, шећер у коцки, флашу уља или вина што у суштини и јесте практично јер у свакој се кући то троши и свакоме треба. Углавном, све  практичне, употребне и потрошне ствари које сваком добро дођу. Тиме би и обичан народ могао да се руководи јер људи понекад због поклона избегавају да оду на славу, а не би требало тиме да се оптерћују. Поштовање светаца и домаћина који слави, важније је од било ког  поклона.

„Госте позивају на славу, прво владику Г. Јована, потом и остале са унапред припремљеног списка. Међутим, на дан славе, ко год им и непозван отвори капију буде дочекан и послужен. Исто би, како кажу, свака кућа требало да уради, да послужи шта има и колико може”

 

Колач и кољиво

       Дан пре славе меси се колач и кува пшеница за славско жито. Тесто за колач се посебно „плете” и украшава разним симболима, на крају по врху премазује бледо прженим шећером или медом (са мало воде) да има лепу румену боју.

Скувана, охлађена и самлевена пшеница саставља се са млевеним орасима, шећером, мало сувог грожђа, каранфилића, морског орашчића и ваниле. На крају се посипа млевеним орасима, а пред уношење у цркву и са шећером у праху. На дан славе све се лепо сервира на сточићу у цркви: колач, жито и велика украшена свећа.