Vanga: Ostrvo samo za odabrane

     U vreme Tita na Vangu nije mogao doći svako: morali ste biti njegov prijatelj da biste imali pristup u oazu mira koju je stvorio ovde, rekao je nedavno grupi novinara iz Srbije arheolog Antun Vitasović, koji je na ostrvu Vanga službovao 39 godina; otuda i ne čudi što i sada, iako priča o prošlosti, o vremenu Titovog boravka, pa i onom posle njega, bira reči i strogo vodi računa da se neko od radoznalih novinara ne izdvoji iz grupe. Tita više nema, ali je Vanga i danas nedostupna  turistima.

     Na ovo mesto za odabrane došli smo uz dozvolu hrvatskih vlasti, u čijem je vlasništvu Vanga danas. Želeli smo da vidimo zabranjeno, da odgonetnemo enigmu osmice izdužene na 25 hektara i 95 ari...

Nekada samo utočište ribara, ostrvo Vanga počelo je da se razvija od prvog, slučajnog, Titovog dolaska pedalinom 1949. godine. Tada je postavljen prvi objekat, tačnije samo nastrešnica, potom je izgrađen indonežanski salon, zatim je dograđen ribarski salon za ručkove i dogovore... Na prvi pogled jednostavan sto i pomoćni ležaj, a posebnu draž daje kamin – krivac za duži boravak, posebno kad je hladno.

     Ispred je sojenica, preneta sa obale, gde je Tito igrao šah i voleo da čita novine u miru. I dan-danas, okružena je bambusima koji za noć izrastu i do 27 santimetara, sačuvana je u izvornom stanju, sa drvenim stolom i klupicama. Tako je počelo, a onda su prosečene i sređene kamene staze koje vode na sve strane, a jedna i do vile u kojoj je Tito boravio.

U vili se još čuvaju neki pokloni koje je dobijao, a koji su mu bili posebno dragi, kao i ovo mesto, pa ih je ovde donosio: od malih slamnatih stvari, bačve za vino isklesane u kamenu, slika i vazni, do garnitura za sedenje. 

 

     Tito je neobično cenio i voleo ovaj prostor, sređivao ga po svom ukusu i u njemu se osećao najprijatnije, sve dok 1978. godine nije zatekao drugi razmeštaj stvari. Od tada je slabije dolazio, kao da je bio povređen zbog toga. Pred odlazak u Havanu 1979.godine došao je samo na jedan dan, 28. avgusta, kao da je želeo da se oprosti.

Samo jedan dan (na Vangi toliko traje popodne) boravili smo na mestu gde su nekad donošene najvažnije odluke, delimično ga razotkrili i, nažalost, i mi zbog rasporeda, ali u malom brodiću što nas je čekao, napustili...

Čast svakome, veresija nikome

     Na Vangi je 1953. godine posađen vinograd i napravljeni istarski kažun, kasnije pretvoren u donji podrum vina, u kom je čuvano vino od godine Titovog rođenja, pa nadalje. Rekoše nam da ga više nema, da je negde sklonjeno. Jedino još na zidu stoji tabla (Tito je tražio da se napravi) na kojoj piše: Čast svakome, veresija nikome.

     U drugom, modernijem podrumu je ogromna bačva, viša od dva metra i još šira, napravljena po njegovoj želji, gde je zbijao šale sa prijateljima kada prvi put dođu u podrum. Naime, svi su u prvi mah mislili da u njoj ima vina, a on ih je zapitkivao da pogode koliko je tu litara. Bilo je raznih odgovora, netačnih, naravno! Pravo iznenađenje je sledilo kada bi domaćin otvorio skrivena vrata na bačvi: kroz nju se kružnim stepeništem silazilo nekoliko nivoa ispod zemlje, gde su mogla da se broje burad i uredno odložene flaše sa vinom.

*** objavljeno 16. avgusta 2006. godine