Aug 31, 2011

Manastir Drenča


Не живи човек само о хлебу, него о свакој причи

     Не тако велика порта манастира Дренча недалеко од Александровца, простире се између сеоског пута и Дреначког потока и слободно речено, састоји из две целине повезане само са две уске стазе поплочане каменом. Црква Ваведења пресвете Богородице, дрвени звоник и конаци (у изградњи) налазе се десно испод пута, а на левој страни су релативно скромне монашке одаје испред којих нас је дочекала мати Фотина, игуманија манастира. Овде је две године и неки месец више, а поред ње ту су још монахиња Параскева и искушеница Александра.
Угостиле су нас на веранди са ниским дрвеним клупама и столицама, где и саме проводе пуно времена. Долази народ у посету, долазе и да се моле… И једни и други, домаћи и солидан број странаца, поседе мало на веранди са које се пружа леп поглед на цркву и једноставну порту. Разговори увек интересантни, питања разнолика…

     „Тло је овде било доста ниско, видео се Дреначки поток, а пре извесног времена терен је насут, ниво је подигнут скоро четири метра. Ваљало би кад би се обала урадила утврдо. Најпречи нам је потпорни зид до пута, јер свака киша овде је поплава, спира и наноси блато у двориште, а земља изузетно масна, тешко је очистити. После кише, на колена, четку у руке па чишћење… Плочицу по плочицу”, прича је кроз коју су хтеле полако да предоче проблематику терена и уведу нас у причу о значају манастира. 

     „Дренча је први манастир из ресавске школе, тако да је био узор за Лазарицу, Раваницу и  све манастире који су настали касније. Овде је почела по лепоти препознатљива камена пластика, први пут се појавио и мотив ужета (преплет), а рељефно обрађен камен коришћен прво овде, касније је у много већем и интересантнијем обиму заступљен на Лазарици, такође и у манастиру Наупара који је у то време био метох дренчански. Ово је била дворска црква кнеза Лазара док се зидала Лазарица у Крушевцу, а у Дренчи се код архиепископа Данила трећег васпитавао Стефан Лазаревић. Што би данашњи народ рекао, овде је био „универзитет”. Због тога је Стефан био најпаметнији човек у Европи у оно време. Ништа му није било страно, ни водовод ни канализација…Рецимо, Манасија је претрпела опсаду од три четири месеца без икаквих последица само зато што је он имао слуха да све уради како треба…Васпитан је у Дренчи, па видите каква је Дренча била во времја оно…” речи су игуманије Фотине.

     Пренела нам је и причу о постојању виновода од Лукаревине до манастира и објаснила да је манастир некад био изузетно богат, а сва села и велики виногради били су уз Расину и у његовом поседу. Отуда тумачење да су монаси грожђе цедили горе у појатама, а вино до манастира транспортовали кроз виновод. Званично то још нико није потврдио, као што још нико није званично потврдио чији су остаци (женски костур) сахрањени у цркви слеве с тране. Само је Влада Петковић писао да је то царица Теодора… Све то је изузетно битно и вероватно би могло да се утврди само кад би неко превео турске списе, то историчари боље знају” гласна су размишљања игуманијина.

     Кратка, пријатна тишина, као да се наместила да кроз прлепо неговано цвеће окачено о настрешницу веранде, направимо још неки смимак светиње испред нас. „Можете да сликате до миле воље, а кад исликате онда ћемо разговарати о тарифи” нашалила се мати Фотина, додавши да „ако је сликање кроз цвеће онда тарифе нема”. Потом је спонтано подигла руку показујући нам ливаду у брду изнад пута одакле је најлепши поглед на манастир. Разумели смо поруку али по договору и одложили за следеће виђење. На тој истој ливади, само мало ближе путу поређане су кошнице са пчелама о којима брину и убирају мед што им је како кажу један од извора прихода.

     А чиме ће један манастир да се бави, зависи много од тога ко је у манастиру и да ли је у изградњи или не. Како у Дренчи немају имање, тек мали повртњак у порти за сопствене потребе, углавном живе од прилога и доста труда улажу на рукодељу. Поред меда, праве ликере, сокове, ракију, вино, ајвар, пинђур…

     Све, не би ли дошле до неког динара, због чега их је посебно обрадовала вест да ће ускоро у центру Александровца локална туристичка организација отворити сувенирницу, где ће и њихови производи бити у продаји.

 
Некад и сад
     Изградња манастира Дренча у народу познатог још и под именом „Душманица” везује се за период 1351-1355. годину. Након великог страдања 1454. године од стране турске војске, крај Дреначког потока остале су само рушевине. И тако све до 1952. године када је започета прва обнова, односно 2002. када су радови озбиљније настављени. Освећењем цркве посвећене Ваведењу пресвете Богородице на други дан Васкрса 2009. године, манастир Дренча наставља да живи.

Енергетска бомба
    Тек неколико метара испред нас, једна до друге, сунчале су се флаше и тегле различитих величина и садржаја: кантарион у маслиновом уљу, нова тура ликера од купине (експериментално), у великим флашама од малине и још неке воћке убачене у ракију. Објасниле су нам да флаше тако одстоје четрдесет дана што је оптимално време да се природним путем добије здрав и квалитетан напитак. У мед стављају суво и језгровито воће, што је како кажу, енергетска бомба и посебно добро у време поста. Верују да ће једног дана створити услове да саме природно суше воће, јер од мештана који имају своје воћњаке у сезони добијају велике количине воћа. До тада, без обзира што кубуре са амбалажом и пласманом, наставиће да праве здраве производе, првенствено природне воћне сокове без конзерванса који могу дуго да стоје. А то дуго, значи док се не попију…

Ликер од дрењина
     Предложиле су и да пробамо ликер од дрењина, јер како рече игуманија „тај још пробали нисмо, такав праве само у манастиру Дренчи”. Што да не, али пробаћемо неки други пут, пошто се испоставило да га тренутно више нема… Нема више ни дрењина као што је некад било, због чега сада иду на Козник и ручно их беру. Ликер од дрењна је њихов бренд и ко год дође, хоће да проба или понесе, тако да, колико је добар, оно мало што направе брзо оде. Као замену послужиле су ликер од купина.