Објављено 08,02 2012.
ВЕЛИКА РЕМЕТА
Манастир као утврђење
Прохладно јутро у Београду није могло
променити план пута до Фрушке горе, до манастира Гргетег на литургију на дан славе
светог Серафима Саровског, потом и до Крушедола. За крај путовња оставили смо
посету манастиру Велика Ремета на југоисточним обронцима Фрушке Горе, на крају пута који води кроз истоимено село. И то је једини пут до ма настира, пут поред
потока Шеровленац, пут који води право до комплекса који на први поглед више личи
на утврђење. Ипак је манастир и то задужбина краља Драгутина и чија је градња
започета још у 14. веку.
Међутим, постојање манастира са црквом
посвећеном св. Димитрију први пут се помиње 1534. године у Указу из Једрена о
пореском задужењу манастира за време султана Сулејмана. Међутим као и у случају
других свети лишта, од тада, све негде до почетка 18. века нестали сутрагови о постојању
и животу манастира. Нестао је и манастир, јер су га Турци негде 1716. године до
темеља спалили...
У време обнове у помоћ је при текао манастир
Раковица, дарујући иконе руских мајстора, од којих је до дана данашњег преживела
једино чудотворна
икона Мајке
Божије уоквирена медаљонима... За изградњу цркве коришћена је земља са оближњих
терена од које су пра вље на опе ка и ци гле, а сам облик цркве јесте или подсећа
на крст. Вредан пажње и врло занимљив
је живопис, тако да
се најужној
страни храма још увек препознаје фреска светог Димитрија мироточивог из 1568.
године, а на северном спољном зиду је фреска Богородице са Христом. Украс,
истовремено оно почему се ова светиња разлику је од дру гих јесте кула са
звоником висока 38,6 метара, што је и уједно највиши звоник од свих фрушкогорских
манастира.
Оно што је специфично завећину
фрушкогорских манастира је стето што је због сталних рушилачких и освајачких напада,
монаштво било принуђено да око манастира уместо одбрамбених зидина подиже конаке,
остављајући само један једини улаз у манастирски комплекс. Кроз један једини улаз
у Велику Ремету ушли смо и ми и уместо у цркву, свратише нас прво у велику трпезарију где је јеромонах Стефан, старешина манастира већ
био у разговору са великим бројем верника. Жива реч и директан контакт овде је
кодекс понашања и један од разлога што свакодневно многи пођу у Ремету. Други
је свакодневно служење литургије за разлику од других манастира где (се обавља ) је само недељом или на црвено слово. Сваском госту за окрепљење по вољи, чаша воде, вина или сока, чашица ракије, а за уши беседа
кратка али врло поучна. Причи никад краја, а зна отац Стефан шта народ жуља, те није узалуд критиковао посете врачарама, самозваним светим бабама и хуљење
на Бога...Указао је и на честе грешке и не знање народа кад је у питању понашање у храмовима и сусретима
са свештеним лицима када, нажалост, често ни свештенство не указује (браћи и сестрама) на грешке. Присећао се какоје једино, сада упокојени патријарх Павле, хтео да каже и опомене да Србин мора да зна да се не крсти пред ж вим човеком
(свештеником, монахом...). Изрекао је игуман Стефан као
и увек много бистрих речи, упутио значајне животне поруке присутнима са жељом да
их смерно ширимо даље.
Витлејемска пећина и етно село
Идући од села,
чим се прође прва капија манастирског имања, лева страна поред пута поред кога
је и поток, полако поприма изглед етно села где је већ постављено неколико брвнара,
воденица поточара, летњиковци, ложишта за припрему хране, клупе за предах. Идеја
је да на простору око манастира Велика Ремета полако заживи етно село где ће излетници
и поклоници проводити слободно време далеко од свакодневних
животних трзавица и градских гужви...
И то је само део
иде је која ће у наредном периоду бити реализована, а за сада вели ко
изненађење за оне који први пут кроче пред Ремету јесте табла преко пута улаза
која упућује у брдо (под један насип) где је фрушкогорска Витлејемска пећина
одакле се једино може усликати манастирски комплекс а да звоник остане у кадру.
No comments:
Post a Comment