Манастир Ковиљ

11.јул 2012.

Ковиљски манастир

      За село Ковиљ у близини ауто-пута Београд – Нови Сад  кажу да је село из ког се не одлази, мислећи ваљда на становништво. Не одлази се већ се враћа, попут рода и то оних правих које се могу видети у гнездима на врху скоро сваке друге бандере поред пута који води до краја села, до Ковиљског рита и манастира Ковиљ.

     Прелепо природно окружење наводи на помисао да су творци српских светиња зналачки и с разлогом бирали места за подизање православних богомоља. За локацију манастира Ковиљ који је по предању основао Свети Сава у 13. веку, пресудно је било помирење две војске. Наиме, уместо рата између две војске, предвођене ратним противницима угарским краљем Андријом и Стефаном Првовенчаним, преговарачким умећем Светог Саве дошло је до помирења. У то име на месту помирења  као симбол оног што се десило подигнута је богомоља. Нажалост није дуго опстала, чак ни црква касније подигнута на њеном месту... Битку за опстанак на месту помирења изборила је данашња црква, настала у 18 веку, саграђена од камена донетог са Фрушке горе... Манастир је посвећен светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, а цркву краси иконостас, дело Аксентија Мародића, чије су школовање у Италији помагали (стипендирали) монаси Ковиља.

     Данас, манастир живи новим, пуним животом а о манастирском имању, економији и свакодневним пословима брине 27 монаха. По потреби се ангажују (запошљавају) и људи са стране јер на великом имању (воћњаци, сточни фонд...) посла има и превише.

Братство је основано 1990. године, а од саме нуле како су тада кренули до дана данашњег доста је урађено на и у самом храму који окружују конаци и друге техничке зграде. Стално се нешто обнавља, сређује, гради и могло би се рећи да ова заједница  својим радом зарађује за себе, за живот... Манастир је, између осталог надалеко познат по ракији коју сами производе и која је до сада више пута оцењивана и награђивана.

     И не само по томе, већ и по отворености за све који осете потребу за разговором, саветом, молитвом и духовним оздрављењем. Наравно и за све остале који их посећују вођени жељом да само виде светињу на ободу бачке равнице, а који по правилу због доживљеног мира и спокојства кад тад понове посету, попут рода поменутих на почетку текста.  Роде овде проналазе мир, а како и не би кад је Ковиљ део заштићеног подручја, Специјалног резервата природе „Ковиљско-петроварадинског рита” о коме поред надлежних служби брине и братство манастира. Монаси учествују у очувању терена у коме постоје јединствене врсте птица, а својом смиреношћу успели су да припитоме роде чија гнезда окружују манастир тако да се дугоноге птице често могу видети како потпуно слободно шетају по манастирском дворишту. Једном гнезду у близини манастира, близу доњег улаза код гробља, посвећена је посебна пажња. Разлог је стабло старог храста (око 600 година) које се наслања на малену капелу св. Петке.  Стабло је без природне олистале крошње, јер је још негде око Другог светског рата престао да листа. Уместо природне на  стаблу високом неколико метара данас је гнездо на платформи од дасака и жице и у њему наравно опет роде. Једна нам је позирала само на трен,  а потом уронила у своје скровиште од прућа.  

Лаза и Јован

Манастир Ковиљ, знаменита српска светиња налази се на ободу бачке равнице у истоименом селу удаљеном 60 километара од Београда и само 24 од Новог Сада.

Село Ковиљ познато је и као родно село Лазе Костића, једног од највећих наших песника и првог председника Удружења новинара Србије (1881.), а Манастир Ковiљ по историчару, песнику и црквеном великодостојнику Јовану Рајићу, који је дуго у њему дуго боравио.

Повратак здравом животу

Неколико година уназад, манастир Ковиљ постао је познат широј јавности и по формирању заједнице под окриљем Српске православне цркве под називом „Земља живих”. У питању је мрежа издвојених кућа за смештај зависника од дроге, алкохола, деликвенције... Због тога је годинама одредиште младих и њихових родитеља који се обраћају за помоћ, мада тачне евиденције о броју лица која су у мрежи потражила спас нема. Познато је да њих око 60, након две до три године колико је у просеку потребно за поновно укључење у здрав живот, уз благослов изашло као излечено. Међу њима је био и одређени број страних држављана.