Селу у походе без предрасуда
Увелико се припремају куће за будуће госте, сређују плацеви за кампове поред Борачке реке, уређују старе воденице
Пролећно буђење природе мами нас да се бар на дан-два одметнемо у
неку мирну оазу, далеко од свакодневице, саобраћајних гужви и радних
обавеза. То обично подразумева место где ћемо се одмарати, шетати или се
бавити неким другим активностима, а да за то време неко други брине о
томе како да потрошене калорије надокнадимо.
Хотели у неком од домаћих туристичких центара све то могу да понуде, али, за промену, можда не би било лоше посетити неко од сеоских домаћинстава широм Србије. Све ово, наравно, под условом да волите овај вид туризма, или ако сте до сада имали предрасуде, одбаците их и пробајте.
м За боравак на селу потребна је практична гардероба, удобна обућа и за сваки случај нека топлија јакница или џемпер. Кад је новац у питању, трошак може бити исти, можда и знатно мањи него код куће, а уживање неупоредиво веће.
Гружанско село Борач, у близини језера Кнић у срцу Шумадије, удаљено је око 150 километара од Београда. Оријентације ради, од овог села за врло кратко време се стиже до Крагујевца, Чачка, Горњег Милановца.
Оно што овај живописан крај чини посебним јесу мир и тишина и Борачки крш, помало необичан за Шумадију, уздигнут изнад самог села.
У низу кућа подно самог крша издваја се породично домаћинство Милошевића, код којих комплетно уживање на бази пуног пансиона кошта 1.350 динара. Сваког госта у знак добродошлице дочекаће погача, со и ракија, уморне удобан смештај, гладне разне ђаконије на правој домаћој трпези. А борачка трпеза подразумева домаће слане пите и кисело млеко, сир, кајмак, домаће суво месо, борачку чорбу, свадбарски купус и проју, печење. И ту није крај, јер се јеловник прилагођава жељама посетилаца, који на крају могу да се засладе питама од јабука, дулека, ораха или, пак, шљива.
Да се све не заврши на ићу и пићу, Милошевићи за потребе гостију који желе мало боље да упознају село и околину ангажују самоуког историчара, али доброг водича. Тако у лаганој шетњи до Борачког крша многи, осим призором, буду изненађени сазнањем да је баш ту, на надморској висини од око 550 метара, настао средњовековни град Борач у којем је често боравио и деспот Стефан Лазаревић. Испод самог крша, са три стране заштићена стрмим литицама,налази се малена црква из 14. века посвећена светом архангелу Гаврилу. Видљива је тек кад се каменом стазом која води између столетних липа дође до ње, па зато и не чуди прича да се баш у њој причестила војска пред полазак у Косовски бој.
Милошевићи су зачетници сеоског туризма у овом крају, али овог пролећа су се и комшије активирале. Увелико се припремају куће за будуће госте, сређују плацеви за кампове поред Борачке реке, уређују старе воденице...
Хотели у неком од домаћих туристичких центара све то могу да понуде, али, за промену, можда не би било лоше посетити неко од сеоских домаћинстава широм Србије. Све ово, наравно, под условом да волите овај вид туризма, или ако сте до сада имали предрасуде, одбаците их и пробајте.
м За боравак на селу потребна је практична гардероба, удобна обућа и за сваки случај нека топлија јакница или џемпер. Кад је новац у питању, трошак може бити исти, можда и знатно мањи него код куће, а уживање неупоредиво веће.
Гружанско село Борач, у близини језера Кнић у срцу Шумадије, удаљено је око 150 километара од Београда. Оријентације ради, од овог села за врло кратко време се стиже до Крагујевца, Чачка, Горњег Милановца.
Оно што овај живописан крај чини посебним јесу мир и тишина и Борачки крш, помало необичан за Шумадију, уздигнут изнад самог села.
У низу кућа подно самог крша издваја се породично домаћинство Милошевића, код којих комплетно уживање на бази пуног пансиона кошта 1.350 динара. Сваког госта у знак добродошлице дочекаће погача, со и ракија, уморне удобан смештај, гладне разне ђаконије на правој домаћој трпези. А борачка трпеза подразумева домаће слане пите и кисело млеко, сир, кајмак, домаће суво месо, борачку чорбу, свадбарски купус и проју, печење. И ту није крај, јер се јеловник прилагођава жељама посетилаца, који на крају могу да се засладе питама од јабука, дулека, ораха или, пак, шљива.
Да се све не заврши на ићу и пићу, Милошевићи за потребе гостију који желе мало боље да упознају село и околину ангажују самоуког историчара, али доброг водича. Тако у лаганој шетњи до Борачког крша многи, осим призором, буду изненађени сазнањем да је баш ту, на надморској висини од око 550 метара, настао средњовековни град Борач у којем је често боравио и деспот Стефан Лазаревић. Испод самог крша, са три стране заштићена стрмим литицама,налази се малена црква из 14. века посвећена светом архангелу Гаврилу. Видљива је тек кад се каменом стазом која води између столетних липа дође до ње, па зато и не чуди прича да се баш у њој причестила војска пред полазак у Косовски бој.
Милошевићи су зачетници сеоског туризма у овом крају, али овог пролећа су се и комшије активирале. Увелико се припремају куће за будуће госте, сређују плацеви за кампове поред Борачке реке, уређују старе воденице...
објављено: 14/05/2008
No comments:
Post a Comment